На данашњи дан, 23. јануара 1916. године, почело је сахрањивање српских војника у Плаву гробницу, море наспрам југоисточне обале острва Крфа у које су током Првог светског рата полагани војници када на острву Виду више није било места.
После надљудских напора у албанским гудурама и додатне голготе од 160 километара пешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне, због тога што се нису појавили обећани савезнички бродови, војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености.
Како није било довољно места на Крфу и острву Видо, на које су пребачени тифусари, а и због опасности ширења епидемије, одлучено је да се сахрањују у море.
Стојте галије царске
Према званичним, али непотпуним подацима, јер сви умрли нису евидентирани, до 23. марта 1916. у Крфском каналу сахрањено је 4.847 српских војника.
Када су се српски војници повукли из Албаније отишли су на острво Видо. Због разних болести и глади много њих је умрло.
Прочитајте још
Постојао је обичај да сви српски бродови који пролазе Крфским каналом застану како би одали почаст страдалим ратницима.
Повлачење српске војске и цивила преко гудура Албаније на Крф почело је у зиму 1915. године.
Највеће страдање у новијој историји
Од хладноће, тифуса и других болести, као и борби с Албанцима, живот је изгубило око 240.000 људи.
До Другог светског рата није било толиких страдања у новијој историји.
Српска војска је, док се пробијала преко Проклетија, била под константним нападима. Војници су кренули 3. децембра пут Албаније и Црне Горе. Највише проблема стварали су Албанци који нису признавали власт Есад-паше Топтанија, који је био савезник Србије.
Није било риболова 50 година
Од 15. до 20. децембра српска војска је стигла у околину Скадра. Крајем јануара Французи су одлучили да пошаљу бродове који ће превести српске војнике на грчко острво Крф.
Искрцано је око 135.000 људи. Острво Видо код Крфа било је претворено у болницу, односно “острво смрти”, а море око њега у Плаву гробницу.
Фото: Википедија/јавно власништво
Из поштовања према жртвама, грчки рибари на том месту нису пецали 50 година.
Током албанске голготе српски народ доживео је један од највећих егзодуса у својој историји.
О том историјском догађају и једном од најтужнијих дана у историји Србије, песник Милутин Бојић написао је песму "Плава гробница". Он је као учесник Великог рата и сам био сведок масовног умирања на острву Видо.
Преминуо је 8. новембра 1917. године од милијарне туберкулозе у Солуну у болници "Престолонаследник Александар". Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику. Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико.
Фото: Википедија/јавно власништво
Крајем лета 1922. године пренесени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробница 39, трећег реда).
Плава гробница
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.
Фото: Википедија/јавно власништво
Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.
Фото: Википедија/јавно власништво
Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомима?
То велика душа покојника лута
Стојте, галије царске! На гробу браће моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, к'о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.
Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Фото: Википедија/јавно власништво
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.
Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.
Фото: Википедија/јавно власништво
Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.
Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!
БОНУС ВИДЕО:
