Mali koralni izdanak nalazi se oko 25 kilometara od obale Irana. Do 90 posto iranskog izvoza nafte prolazi kroz tamošnji terminal, koji može istovremeno da utovari 10 supertankera. Pristup je ograničen, a ostrvo čuva Korpus islamske revolucionarne garde.
Ostrvo je postalo dominantna iranska izvozna luka iz dva razloga, piše Aksios. Prvo, mogao se naftovodom povezati sa glavnim naftnim poljima u jugozapadnom Iranu. Drugo, njegov položaj u dubokoj vodi učinio ga je jednim od retkih mesta na zapadnoj obali Irana koje je moglo da primi supertankere.
Harg je u fokusu kad se govori o Iranu zapravo oduvek. Deklasifikovana beleška CIA-e iz 1984. opisuje naftne instalacije na ostrvu kao "najvitalniji" deo iranskog naftnog sistema, ključan za privredu zemlje i njene ratne napore protiv Iraka.
Tokom iransko-iračkog rata 1980-ih, ostrvo je više puta bilo meta napada tokom onoga što je postalo poznato kao "tankerski rat" - kada su obe strane napadale izvoz energije. Postrojenja bi bivala oštećena pa potom obnovljena što je brže moguće.
Harg je inače među Irancima široko poznat kao "zabranjeno ostrvo". Iza njegovog modernog geoekonomskog značaja krije se drevna istorija, od ranih ljudskih naselja koja datiraju više od 4.000 godina unazad do okupacije od strane raznih carstava koja su shvatala njegovu stratešku pomorsku važnost kao trgovačke baze.
Još 1956. započeli su radovi na izgradnji rezervoara za naftu na Hargu. U 1960-ima, pod šahom, ostrvo je razvijeno u naftni terminal u partnerstvu sa američkom kompanijom Amoko. Do oko 1975. godine postojala su tri velika naftna terminala. Imovina Amoka je oduzeta posle Iranske revolucije 1979.
Pročitajte još
Ključno ostrvo za Total pa za Kineze
Ostrvo je bilo posebno važno za energetskog diva Total. Ta francuska kompanija godinama je igrala ulogu najvažnijeg zapadnog partnera Teherana, često probijajući led nakon razdoblja međunarodne izolacije. Još 1999. godine, Total je preuzeo vodeću ulogu u razvoju naftnog polja Dorud, smještenog u neposrednoj blizini Harga, projekta ključnog za održavanje nivoa proizvodnje namenjene izvozu. Kompanija je bila predvodnik i u razvoju divovskog gasnog polja Južni Pars, čime je potvrdila svoj status partnera bez kojeg Iran teško može ostvariti svoje energetske ambicije. Total je godinama kasnije pristao da plati kaznu od 398 miliona dolara priznajući da je platila oko 60 miliona dolara mita iranskim posrednicima kako bi osigurala unosne ugovore za razvoj naftnih i plinskih polja.
Foto: Javno vlasništvo/Vikipedija
Prvi značajan odmak dogodio se između 2008. i 2010. godine, kada se kompanija pod pritiskom međunarodnih sankcija zbog iranskog nuklearnog programa povukla iz daljih ulaganja. No, nakon potpisivanja nuklearnog sporazuma (JCPOA) 2015. godine, Total se vratio na velika vrata. Kao prva velika zapadna kompanija koja je obnovila poslovanje, Total je 2017. potpisao ugovor vredan 4,8 milijardi dolara za razvoj Faze 11 polja Južni Pars.
Taj se povratak pokazao kratkotrajnim. Nakon što je administracija Donalda Trampa 2018. godine jednostrano povukla Sjedinjene Države iz nuklearnog sporazuma i ponovno uvela sankcije Iranu, Total se našao u bezizlaznoj situaciji. Iz kompanije su poručili da bez posebnog izuzeća od američkih vlasti ne mogu da nastave projekt jer bi ih sekundarne sankcije izložile velikom riziku, s obzirom na njihovo opsežno poslovanje u SAD i zavisnost od američkih banaka. U avgustu 2018. Total se i službeno povukao, prepustivši svoj udeo kineskom CNPC-u.
Inače, Kina je najdirektnije izložena iranskim barelima jer je 2025. kupila više od 80% iranske nafte, u proseku oko 1,38 miliona barela dnevno prema Keplerovim podacima. No, širi rizik Ormuza proteže se daleko izvan Kine. Azija dobija oko 60% svoje nafte s Bliskog istoka, pa su Indija, Japan i Južna Koreja ranjive čak i kada nisu glavni kupci iranske sirove nafte. Već je zabeleženo da su se pojavili poremećaji u isporukama za Japan i širi problemi s snabdevanjem širom Azije.
Rat sa Irakom 80-ih
Harg je postao toliko prioritetna meta tokom iransko-iračkog rata 1980-ih da bi njegovo uništenje ekonomski osakatilo Iran. Rat je uništio većinu postrojenja na ostrvu, a nakon što se završio, Iran je dao prioritet njihovoj obnovi. Od tada je ostrvo Harg postalo jedno od najbolje branjenih mesta Irana.
Foto: Javno vlasništvo/Vikipedija
Nijedna druga velika zemlja proizvođač nafte ne zavisi toliko od samo jednog postrojenja. Saudijska Arabija, Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati, te veliki proizvođači drugde poput Rusije, Meksika i Venecuele, ne koncentrišu gotovo sve svoje izvozne kapacitete na jednoj lokaciji.
Oko polovine nacionalne naftne industrije vredne 50 milijardi dolara kontroliše Revolucionarna garda. Napad na Harg lišio bi režim ključnog izvora finansiranja za kontrolu stanovništva. "Ako ne mogu da prodaju vlastitu naftu, ne mogu ni da zarade“, smatraju analitičari.
Dok je američko-izraelski rat protiv Irana ušao u treću nedelju, Harg je ostao netaknut. To suzdržavanje bilo je namerno. Osakaćivanje cele iranske naftne industrije mesecima, ako ne i godinama, uništilo bi već krhko poverenje finansijskih tržišta da Tramp može da postigne svoje nejasne ratne ciljeve bez dugoročnih poremećaja globalne privrede.
Neki analitičari predviđali su da bi cene nafte mogle da porastu na 150 dolara po barelu ako Harg bude pogođen. Ruski napad na Ukrajinu 2022. godine uzrokovao je rast cene sirove nafte Brent iznad 100 dolara tokom četiri meseca, što je u to vreme doprinelo inflaciji od otprilike 9%.
Foto: Javno vlasništvo/Vikipedija
Analitičari koji tumače satelitske snimke primetili su da je Iran očito očekivao da će Harg postati meta i da je od početka februara počeo da smanjuje količinu nafte u skladištima. Do 7. marta, procenjivalo se da je samo devet rezervoara nafte bilo puno, u poređenju sa 27 sredinom januara.
U danima pre izbijanja rata, Iran je povećao izvoz iz Harga na gotovo rekordne nivoe. Terminske cene sirove nafte Brent porasle su na 103 dolara po barelu prvog ponedeljka sukoba, što je njihova najviša cena od sredine 2022.
Stručnjaci napominju da bi na stolu mogla da bude i treća opcija: sabotaža i kibernetički napadi koji utiču na naftnu infrastrukturu na ostrvu, što bi „sigurno ugušilo iransku privredu bez potrebe za vojnim angažmanom“.
Ostrvo je tačka pritiska bez čistog okidača. Ko god kontroliše odluku o napadu na njega, kontroliše cenu benzina u svakoj zemlji na svetu.
(Express)
BONUS VIDEO:
