LETELE ČAŠE! Srećko Šušić napravio haos - zatvorio kafanu
27.12.2021.
15:15
PEVAČ Srećko Šušić najveće uspehe u karijeri ostvario je snimajući sa legendarnim "Južnim vetrom", naročito početkom devedesetih. Mada nikada nije bio preterano zastupljen u medijima, bez velike reklame, Šušić je postao značajno ime u svetu narodne muzike, i u svom repertoaru ima hitove koji su neizostavni na svakom narodnjačkom veselju, kao što su "Ulica rađa grešnike", "Rođena za kraljicu", "Umro bih na tvojim rukama" i drugi...
Šušićevi počeci vezani su za jedno kulturno-umetničko društvo, ali je njegova ambicija oduvek bila da uđe u kafanu. Svojevremeno, Šušić je za list "Sabor" progovorio o tome kako su izgledale njegove prve tezge u kafanama. Zanimljivo je da je Šušić tek što je prvi put ušao u kafanu, odmah napravio džumbus. Nastup je bio toliko uspešan - da su gosti napravili lumperajuku i uništili inventar do te mere, da je gazda odlučio da zatvori lokal. Detaljno o tome možete čitati u Šušićevoj opširnoj ispovesti:
Godinama sam pevao u jednom KUD-u. Često smo putovali i nastupali pred publikom. Pevao sam iz velikog zadovoljstva. Ali, osećao sam i želeo da radim mnogo više. Jednog dana, gostovali smo u Bogutovačkoj Banji. Moji drugari i ja svratismo u restoran "Cvet". Upravnik se zainteresova za nas i predložio je da jedne večeri njegove goste zabavlja naša muzička sekcija. Oduševio sam se tom idejom i jedva sam čekao zakazani dan.
Te večeri, koju nikada neću zaboraviti, nisam imao tremu. Imao sam veliko iskustvo, bogat repertoar i bio sam siguran u sebe. Bio sam svestan da kafana nije biblioteka i da ću pevati pred specifičnom publikom, drugačijom od one koju sam do tada sretao. Oduvek sam potajno želeo da uđem u kafanu, da mi ona postane radno mesto. U to vreme, početkom osamdesetih, to nije bilo nimalo lako. Kafane bu bile prepune sjajnih pevača od kojihnije bilo lako doći na red. Zato sam bio presrećan što mi se posle mnogo godina pevanja ukazala odlična prilika da se oprobam u kafani.
Te večeri, "Cvet", koji se ni po čemu nije razlikovao od mase drugih kafana, bio je prepun. Svi su bili sjajno raspoloženi. A kad zapevah, atmosfera poče da se zagreva. Poče i bakšiš da pljušti! Vidim, došao sam na pravo mesto. Posle desetak otpevanih pesama, nastao je haos. Srča do kolena! Niko nije gledao šta baca i šta razbija, niko se nije pitao koliko će to da košta. LJudi su u kafane dolazili prepunih džepova! Nije se štedelo! Ako je čoveku zadovoljstvo da polupa i sto čaša, baš ga briga da li to košta deset, sto ili hiljadu maraka. Sve je mogao da plati! Video sam da konobari i ostali zadovoljno trljaju ruke. Jelo se, pilo i lumpovalo do iznemoglosti. Naravno, velika zasluga za fantastičan štimung pripadala je meni.
Dobro se te noći svi umorismo. Muzičari, konobari, kuvari, gosti, pa i ja. Koliko god sam jedva čekao da počnem da pevam te večeri, toliko sam željno čekao i fajront. Nadao sam se da će me posle takve lumperajke zadržati da i dalje tu nastupam. Ali, prevario sam se u proceni. Pred jutro, shvatili smo moji drugari i ja da smo ostali bez posla. Jer, sav kafanski inventar je bio uništen! Čak ni ogromna zarada koja je ostvarena te noći nije mogla da pokrije štetu pa je upravnik zaključio da će morati da zatvori restoran! Dobih dogovoreni honorar, ali ostah bez posla...
Uledila je duga godina pauze. Umesto da posle prve tezge počnu da mi "cvetaju ruže", sve stade. I dalje sam maštao o kafani. Posle tog "vatrenog krštenja", moja želja da postanem kafanski pevač bivala je sve veća. Nastavak je usledio sasvim slučajno... Jedne večeri sedeo sam u valjevskom hotelu "Turist". Kad, ugledah ogromnog čoveka, grdosiju. Priđe stolu za kojim sam sedeo. Bio je to Vojislav Janićijević zani Janez, čuveni kraljevački bokser, vlasnik jednog lokala. Odmah me upita da li sam slobodan. Zavisi, bejah oprezan.
- Da mi pomognete! Večeras mi nije došao pevač, a kafana je puna. Dođite, zapevajte, možda možemo da napravimo posao...
Nisam čekao da mi to dvaput kaže. Pođoh sa njim. Već je bilo kasno. NJegova kafana - krcata. Hrabro sam zapevao, a publika me je divno prihvatila. Orkestar je bio sjajan i odmah smo se odlično uklopili. Nije bilo srče, niti lumpovanja. Videh, može se napraviti dobar štimung i bez toga. Janez je bio toliko zadovoljan da mi ponudi da dođem i sledeće večeri... Zaradio sam, sećam se, pedeset hiljada tadašnjih dinara. Vraćao sam se kući prepunih džepova. Ostadoh u Janezovoj kafani godinu dana. A sa orkestrom koji sam tu upoznao, radio sam godinama. Od tada počeše da se ređaju tezge...
* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "Saboru" 4. avgusta 1997. godine. *
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".