150 POLICAJACA JE UPALO U MOJU KUĆU: Ceca o sceni hapšenja

- Bilo je strašno, nisam mogla oka da sklopim, samo sam plakala. Trideset dana sam bila u samici, bez prava na posete, kantinu, advokate i sunce. Društvo su mi pravile bubašvabe. U ćeliji su bili krevet, stočić i klupica, a zidovi su bili ispisani stihovima iz mojih pesama. Sećam se da sam, kad sma to videla, pomislila:"Bože, kakva ironija"! Posle mesec dana sam dobila cimerku, pa sam imala s kim da pričam i plačem. Deca su mi preživela golgotu zbog "Sablje". Posle mog izlaska iz zatvora, svaki dan ih je zaustavljala interventna i izvodila iz auta. Sin Veljko nije mogao da se upiše u našu školu! Po zakonu je obavezno da dete završi predškolsko, a njemu su dali dokument da nije podoban da se vrati među drugare, jer mu je majka hapšena u "Sablji". To je diskriminacija. -

 

(Kurir)