On je u Nemačkoj proveo 20 godina, gde je otvorio i svoju građevinsku firmu.

„Deset godina sam radio kao zidar. Tri godine kao nadzornik, imao sam ljude ispod sebe, a poslednjih sedam godina sam imao svoju firmu“, dodao je.

„Radio sam na najvećoj železničkoj stanici u Evropi, tada sam bio poslovođa. Tada sam bio u vezi sa jednom Nemacom. Bila je lepa ali je bila ‘zijanćer’. Ja sam se tog dana nešto posvađao s njom, a u tom trenutku je za nemačke uslove bilo prevruće, tipa 38 stepeni. Sećam se, gore nisam imao ništa, samo dole neki šorc. Duga je ploča bila tu, a na sredini onaj plastični WC. Svaki dan se to čistilo jer to smrdi od vrućine. I ja sad uđem unutra, tu su rešetke, na vrhu WC-a, iznad mene. Gledam kroz rešetke, nigde ničega, samo sunce. I pojavio se jedan mali oblačić i ide prema suncu. I tačno ga sunce počinje da potrpava i to ide brzo. Ja sam se iznervirao na sve, rekao: ‘Iza oblaka sunce sija…’ I nešto kontam: ‘Čija si noćas, čija’.“

"Dva meseca sam spavao napolju"

Lepi se prisetio svojih početaka kada se preselio u Nemačku.

„Ja sam prvo dva i po meseca proveo spavajući napolju, po klupama. Nisam imao šta da jedem. I to sam stigao u februaru, na zimu. Februar, mart i polovina aprila. Onda sam otišao u njihov Crveni krst, našli su mi smeštaj sa onim pijancima, alkoholičarima i beskućnicima. Tu sam završio u početku. ‘Lepi’ sam dobio nadimak kada sam počeo da radim. Meni je u početku bilo teško, na građevini sam počeo da radim kao pomoćnik. I to je bila ta ili sreća ili nesreća, bilo je nekih 150 ljudi, neka se hotelčina velika pravila u Berlinu. Ja nisam pamtio imena, već sam svakog zvao ‘Lepi’. ‘Lepi, je li ti treba nešto?’, tako sam ja pitao, jer nisam pamtio imena. I onda, kasnije šta se dešava, ja posle tri i po meseca postajem majstor, što je bilo nemoguće. U Pazaru se nikada nisam bavio građevinom. Video sam da imam za to šlifa i dara“, priča Lepi.