IVIĆ: Osobe sa invaliditetom uključiti u sve sfere društva

O položaju osoba sa invaliditetom, pristupačnosti institucija, zdravstvenih usluga, diskriminaciji i drugim srodnim pitanjima razgovarali smo sa predsednikom Hendi centra “Koloseum”, Darkom Ivićem, koji je ujedno i direktor Beogradskog internacionalnog filmskog festivala osoba sa invaliditetom - BOSIFEST, koji će ovog oktobra biti organizovan po šesnaesti put.

N: Kako biste ocenili pristupačnost Beograda za osobe sa invaliditetom?

Darko Ivić: Uglavnom je nepristupačan (u centru, kao i drugim delovima grada gde god su rađene pločice na trotoaru sada su uglavnom sa rupama gde upadaju invalidska kolica, rampe na prelazima koje su namenjene za invalidska kolica i za majke sa bebama sad su postale nepristupačne. Posle renoviranja ulice se uglavnom ne dovode u predhodno stanje, nedovoljno zvučnih semafora i taktilnih staza za slepa i slabovida lica). Ustanove kulture (pozorište i bioskopi) uglavnom nemaju toalet pristupačan za osobe sa invaliditetom, kao i fizičke barijere poput stepenica, Kolarac je nepristupačan, Ministartvo kulture, Sekretarijat za kulturu, muzeji poput "Nikole Tesle", hoteli su nepristupačni za osobe u invalidskim kolicima, restorani takođe nepristupačni i bez toaleta za osobe sa invaliditetom. Nedovoljna svest prilikom parkiranja vozila koje onemogućuju prolaz neretko slepima i ljudima u invalidskim kolicima.

Koji su najveći izazovi sa kojima se osobe sa invaliditetom svakodnevno suočavaju kada izlaze iz kuće?

Jedan od izazova je kada se izlazi iz stana su stepenice, nedostatak rampi u zgradama za invalidska kolica,  nedostatak odgovarajućih liftova, odnosno, standarda gde se može ući invalidskim kolicima u liftovima, kao i neke rampe koje su više skakaonice i za ekstremne sportove nego za ljude koji imaju problem sa kretanjem. Izazov je ući u pojedine prodavnice jer nema dovoljno prostora za invalidska kolica. Nerazumevanje ljudi koji rade u kioscima da dodaju osobama u invaldiskim kolicima, štampu i sl.  Problem u komunikaciji sa sugrađanima koji imaju dobru volju da pomognu ali nemaju strpljenja da čuju na koji način to treba da urade pa često dolazi do povrede ili oštećenja pomagala. Potrebno je što više edukacije da bi ljudi znali na koji način da adekvatno pruže pomoć. Jedan od problema je kako regulisati zakonski da osobe koje su slepe i slabovide, kao i ljudi u invalidskim kolicama koji ne mogu da koriste ruke, omogući upotreba  faksimila koji bi trebalo da se koristi u banci, pošti, a ne da nas omalovažavaju tako što nam predlažu da lupimo prst kao da smo nepismeni, a niko ne obraća pažnju na taj vid diskriminacije.

BloombergAdria.com

Da li smatrate da su ustanove poput škola, domova zdravlja, pošta i opština adekvatno i u dovoljnoj meri prilagođene potrebama osoba sa invaliditetom?

Da, u poslednjih 10 godina uglavnom su gorenavedeni objekti pristupačni. 

Na koje sve poteškoće nailaze osobe sa invaliditetom kada treba da se prevezu do posla, škole ili bolnice – i koliko je taj proces komplikovan?

Što se tiče škola i posla postoji Kombi služba pri gradu koja preko svojih matičnih udruženja podnose zahteve i na taj način im se omogućava prevoz od kuće do posla ili škole, i to bi moglo biti bolje organizovano, vozače poslati na edukaciju ophođenja prema korisniku. Što se tiče bolnica ne postoje vozila hitne pomoći koja imaju invalidsku rampu za ulazak invalidskim kolicima u kombi, ne postoji prioritet ili neki kontakt telefon koji bi omogućio da osobe sa invaliditetom budu prioritet jer većina ne može da uđe u taksi, autobus i sl. Kada korisnik sa invaliditetom konačno dođe do bolnice onda nailazimo na problem da mnogi lekari i sestre ne znaju kako odraditi transfer iz kolica u krevet, neretko ne znaju šta je dizalica koja služi za transfer iz kolica, za toalet. Neretko ne znaju ni vrste invaliditeta tako da ne obraćaju pažnju da određena vrsta invaliditeta ne mogu primati određene anestezije (negde treba slabije a negde jače).

Iz ličnog primera znam kada sam trebao da imam lakšu hiruršku intervenicju konstatovali su da je veliki problem da obezbede osoblje koje bi trebalo da vodi računa o meni, tj. pacijentu do oporavka, valjda misle da nam u ovakvim situacijama treba neki superbolničar ili super medicinska sestra koja je posebno zadužena za osobe sa invaliditetom, a posebno za pacijente koje nemaju invaliditet, poražavajuće zar ne?!

BloombergAdria.com

Takođe su nepristupačne zubne ordinacije, uglavnom su na spratu ili u podrumu.

Postoje li pozitivni primeri u vašem okruženju (grad, opština) kada je reč o pristupačnosti?

Pristup Beogradskom dramskom pozorištu i Narodnom pozorištu. Postoji pristup GO Vračar, Zvezdara, Stari grad, Čukarica, manje više sve gradske opštine... Retki restorani i kafići, Biblioteke manje više imaju pristupačnost. 

Da li ste se lično suočili sa diskriminacijom – i u kom kontekstu?

Jesam, kao što već rekoh, nepriznavanje faksimila, što dovodi do problema kada god treba da produžim pasoš, ličnu kartu ili da obavim posao u banci, pošti jer mi nude na bezobrazan način da stavim prst kao nepismena osoba. Ima još puno primera, ali ne bih da mračim…

Kako društvo (komšije, kolege, prolaznici) reaguje na osobe sa invaliditetom, da li se može reći da je češća solidarnost i pomoć ili neki vidovi diskriminacija?

Što se ovog pitanja tiče, postoje naravno pozitivni primeri, ali na žalost u ovom društvu u sferi gubljenja pravih vrednosti, u vremenima rijalitija koji nisu baš primer nekih pozitivnih vrednosti i mi se u društvu u kakvom trenutno živimo susrećemo sa velikim licemerstvom.

BloombergAdria.com

Šta su najčešći stereotipi sa kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju?

Da su nesposobni za posao, školovanje, formiranje porodice, dobijanje dece, da se ne mogu uspešno baviti umetnošću, filozofijom, naučnim radom što demantuju primeri Stivena Hokinga, Van Goga, Stiva Vondera, A. Bučelija, i drugih.

Da li se u medijima i obrazovnim institucijama dovoljno govori o pravima osoba sa invaliditetom?

Na žalost ne, uglavnom se sete da postojimo 3. decembra kada je Muđunarodni dan osoba sa invaliditetom, a onda nas tokom godine nema. Evo i Vaš primer, ja organizujem, ispred Hendi centra Koloseum, Međunarodni filmski festival dokumentarnog filma osoba sa invaliditetom - Bosifest, ove godine po 16. put, a verujte mi zadnjih deset godina retko ko se pojavi od novinara na festivalu gde bi imao prilike da napravi interesantne intevjue sa autorima filmova koji su gosti festivala iz celog sveta, kao i članovi žirija koji su kredibilitet ovog festivala, jer svi koji su od značaja za film u Srbiju, na naše zadovoljstvo su učestvovali kao tim našeg festivala. Žalosno je što pretpostavljam, da veliki broj štampanih i elektronskih medija ne zna da ovaj festival uopšte postoji. Mnoge moje kolege iz više udruženja takođe rade neke bitne kampanje i programe za promociju života i rada osoba sa invaliditeta i naravno, retko ih se sete mediji. Evo ja Vama postavljam jedno pitanje ako možete da odgovorite: koje su novine ili televizija u zadnjih godinu dana obavile intervjue sa poznatim osobama sa invaliditetom koje se bave umetnošću, i da li je u nekoj TV emisiji u zadnjih godinu dana gde su vođene razne debate, a tiču se osoba sa invaliditetom, bile pozvane da učestvuju u debati.

Šta bi, po vašem mišljenju, pomoglo u promeni percepcije društva?

Prihvatanje različitosti onakva kakva jeste, bez licemerstva. Mnoge medijske kampanje koje bi promovisale osobe sa invaliditetom u vidu raznih edukacija.

BloombergAdria.com

Kako ocenjujete efikasnost zakonske obaveze poslodavaca da zaposle osobe sa invaliditetom?

Licemerno.

Možete li podeliti primer uspešne karijere osobe sa invaliditetom iz vaše okoline?

Mogu, to su pre svega naši paraolimpijci.

Da li ste upoznati sa svojim pravima kao osoba sa invaliditetom?

Ja jesam, ali na žalost zakon i regulative se često ne primenjuju nego su mrtvo slovo na papiru.

Koliko su zakoni i strategije primenjeni u praksi?

Delimično.

Da li su lokalne vlasti dovoljno angažovane u zaštiti prava osoba sa invaliditetom?

Nisu.

Kako bi trebalo da izgleda idealna politika prema osobama sa invaliditetom?

Angažovanje osoba sa invaliditetom u sve sfere društva.

Postoji li neka institucija, grad ili inicijativa koju smatrate primerom dobre prakse?

Filmski centar Srbije, Jugoslovenska kinoteka, opština Vračar, Narodno pozorište u Beogradu, Muzička škola Luj Davičo, zubotehnička škola, XII gimnazija, i  sl.

Kako i u kojoj meri savremena tehnologija može da unapredi kvalitet života osoba sa invaliditetom?

Mnogo, samo treba više informacija da bi osobe sa invaliditetom znale da takva pomagala postoje, kako ih nabaviti i kako bi se koristila.

Da li ste koristili neku tehnološku pomoć (npr. aplikaciju, uređaj, digitalnu uslugu)?

Nisam, jer mi nije pristupačno, s obzirom na to da ne mogu da koristim ruke, a ne znam da postoji mogućnost nekog programa koji bi mi omogućio da putem glasa mogu da ih koristim.

Koju poruku biste poslali donosiocima odluka i široj javnosti u vezi sa ovim pitanjima?

Manje licemerstva, više prihvatanja različitosti, slušanja onih kojima su usluge i pomagala potrebna, kao i da u sve važne institucije koje donose odluke budu ravnopravno uključene osobe sa invaliditetom i da zajedno ukazujući na probleme dođemo do najboljih rešenja koje bi osobama sa invaliditetom omogućila dostojan život.

BloombergAdria.com