ZNAK NA TOMPSONOVOJ MAJICI: Usred Zagreba veličao teroristu

Naime, na desnoj strani je imao utisnut neobičan broj 03941158, koji je već nosio na svojim nastupima.

Ovo je, inače, posveta Zvonku Bušiću, osuđenom teroristi koji je preminuo 2013. godine, za koga je inače Tompson napisao pesmu Duh ratnika, koju je objavio pre 19 godina na svom albumu "Bilo jednom u Hrvatskoj".

Ko je Zvonko Bušić?

Zvonko Bušić je čovek koji je bio deo grupe otmičara putničkog aviona koji je leteo iz NJujorka za Čikago 1976. godine. Plan grupe je bio da iz aviona sa 76 putnika baca letke iznad Londona i Pariza, zalažući se za „hrvatsku stvar“ u tadašnjoj Jugoslaviji. Leci su pozivali na borbu protiv "srpske hegemonije".

NJima je hteo da "ukaže na nepovoljan status Hrvatske u nekadašnjoj SFRJ".

Svih tih godina on je bio "zatvorenik broj 03941158".

Grupa hrvatskih terorista u kojoj su bili Zvonko i njegova žena, DŽulijen, Petar Matanić, Frane Pešut i Slobodan Vlašić su oteli putnički avion Boing 727, let 355 američke TVA (Trans World Airlines) 10. septembra 1976. na liniji NJujork - Čikago.

Vođa ove terorističke grupe, Zvonko Bušić, je uručio zatvoreno pismo kapetanu aviona, u kome ga je informisao da je avion otet, da teroristi imaju pet želatinskih bombi, da je montirana bomba preko puta Komodor hotela na 42. ulici u NJujorku - zajedno sa instrukcijama koje američke vlasti treba da slede. Teroristi su zahtevali da avion leti prema Londonu u Engleskoj. NJihovi ultimativni zahtevi američkim vlastima, kako su bili dati u pismu, su bili:

• dva propagandna pamfleta moraju biti objavljena u celini sledećeg dana u jutarnjem izdanju NJujork Tajms, u sva tri izdanja Los Anđeles Tajms, Čikago Tribjun, Internašnl Herald Tribjun, i Vašington Post.
• najmanje jedna trećina svakog od propagandnih pamfleta se mora pojaviti na prvim stranama pomenutih listova. Ostatak pamfleta - u prvoj sekciji svakog lista.
• putem dogovorene lozinke, teroristi treba da budu informisani najkasnije sledećeg dana da su njihovi zahtevi bili ispunjeni. Ukoliko zahtevi ne bi bili ispunjeni, podmetnuta bomba bi eksplodirala na vrlo prometnom mestu gde se već nalazila. Ako bi pamfleti bili objavljeni, bomba bi bila deaktivirana.
• sudbina ljudi u otetom avionu je vezana za bilo koji pokušaj da se izbegnu njihovi zahtevi kako su bili dati u pismu.

Prvobitni zahtev terorista, koji nije bio prihvaćen, je bio da se hiljade primeraka „Deklaracije hrvatskih oslobodilačkih snaga“ bace iz vazduha na NJujork, Čikago, Montreal, Pariz, London i neko popularno festivalsko mesto u Hrvatskoj. Autor ove deklaracije je bio ustaški ideolog Bruno Bušić.

Avion je sleteo u Montreal da bi uzeo gorivo i poleteo prema Parizu u Francuskoj, jer su Englezi bili zabranili sletanje otetog aviona u Londonu. Sledeće uzimanje goriva je bilo u NJufaundlendu, gde su teroristi pristali da oslobode trideset putnika. Zvonko Bušić je podsetio kapetana da bi avion mogao biti raznesen ukoliko njihovi zahtevi ne bi bili zadovoljeni i ako putnici koji su oslobođeni u NJufaundlendu ne budu podelili pamflete kako im je naloženo, tj. sudbina preostalih putnika leži na savesti oslobođenih.

U Parizu su se teroristi predali francuskoj policiji nakon što su bili obavešteni da su svi njihovi zahtevi bili ispunjeni. Francuska policija ih je nakon toga uhapsila i izručila SAD.

Tokom pokušaja da se deaktivira podmetnuta bomba, četiri sata nakon predaje terorista, poginuo je američki policajac Brajan M. Marej a tri druga policajca su bila ranjena. To je bio ključni trenutak otmice.

Američke vlasti, već pod snažnim pritiskom tadašnje jugoslovenske diplomatije, koja je zahtevala snažan i odlučan obračun sa hrvatskim emigrantima/teroristima u otetom avionu, pokušale su da što pre okončaju dramu u vazduhu, koja je imala tako dramatičan zaplet na zemlji.

U međuvremenu, nakon dopunjavanja goriva u Montrealu, otmičari su leteli ka Evropi, u pratnji još jednog većeg Boinga koji je služio kao navigacioni asistent za manji, oteti Boing 727. Pre toga, Bušić i tim otmičara su na aerodromu Gander pustili deo putnika (njih 35, koje su napunili letkom „Apel američkom narodu“). Sledeća destinacija na letu ka Evropi bio je Island. Tamo su ponovo dopunili gorivo, a Bušić je tražio hranu i piće za putnike, prema kojima su otmičari, prema rečima otmičara, bili korektno ophodni.

Iznad centra Londona, odnosno aerodroma Hitrou je bio pod opsadom jakih britanskih policijskih snaga zbog objave sletanja otetog američkog aviona, ponovo su bačeni leci sa Boinga koji je pratio oteti avion. Oba aviona su potom nastavila let ka Parizu, gde su, nakon borbe sa francuskim vlastima, konačno dobila dozvolu za sletanje na aerodrom Šarl de Gol.

Otmičari, predvođeni Bušićem, želeli su da lete iz Francuske u SFRJ. Barem je to bio plan. A onda su ih francuske vlasti, sa kojima su pregovarali, obavestile da im je Beograd rekao da će, ako oteti avion uđe u vazdušni prostor SFRJ, biti oboren zajedno sa otmičarima, kidnapovanom posadom i 56 putnika.

I za svaki slučaj, francuska policija je onesposobila stajni trap Boinga.

Suđenje i kazna

Zvonko Bušić je optužen i kažnjen zbog akta piratstva, koje je imalo za posledicu smrt policajca, kaznom doživotnog zatvora bez prava na pomilovanje. Tri godine kasnije, sudija je dao Bušiću pravo na pomilovanje posle 31. decembra 1979.

Dana, 17. aprila 1987. Bušić je bio pobegao iz zatvora u Otisvilu, koji je bio srednje siguran federalni zatvor u državi NJujork.. Dva dana kasnije je Bušić bio uhvaćen i vraćen nazad u zatvor, bez ikakvog otpora policiji.

Federalni sudija Bartels je 13. juna 1989. napisao pismo u korist Bušića i poslao ga Američkoj komisiji za pomilovanja. U tom pismu sudija kaže da je za smrt policajca delimično kriva policijska nebriga ali da on ne preporučuje toj komisiji ništa tim pismom. Komisija za pomilovanje je tada odbila da pomiluje Bušića.

NJegov drugi apel za pomilovanje 2006. godine je bio takođe odbijen, mada su svi drugi članovi ove terorističke grupe bili već pomilovani i niko nije bio u zatvoru više od 17 godina. Posle ovog odbijenog apela, hrvatska vlada zajedno sa Hrvatskim helsinškim komitetom je počela kampanju za njegovo pomilovanje. Kako su oni tvrdili tada, Bušić je odslužio svoju kaznu i treba da bude oslobođen.

Poslednje dve godine svoje kazne Bušić je izdržao u Saveznom popravnom kompleksu u Indijani gde je prebačen iz zatvora u Pensilavniji.

Hrvatski narodni odpor je idealizovao Bušića i njegovu terorističku grupu. Marin Sopta, bivši vođa Odpora za Severnu Ameriku, je rekao: „Bušići su naši heroji. Oni su učinili više za Hrvatsku nego bilo ko drugi“.

Sopta je redovno posećivao Bušića dok je ovaj bio u zatvoru u Pensilvaniji.

Bušić je pomilovan jula 2008. i predat imigracionim američkim vlastima da bi ga oni deportovali u Republiku Hrvatsku. Tom deportacijom mu je doživotno zabranjen povratak u SAD.

Reakcije povodom Bušićevog pomilovanja

NJegovo pomilovanje i deportacija u Republiku Hrvatsku je izazvala veliko nezadovoljstvo kod rođaka ubijenog policajca koji je poginuo 32 godine ranije.

Policijski poručnik MekTig koji je bio oslepljen eksplozijom koja je ubila policajca Mareja, se izjasnio protiv oslobađanja Bušića i njegove grupe povodom prethodnih apela za pomilovanje. O poslednjem apelu za pomilovanje on nije bio uopšte obavešten niti pitan za mišljenje. Poručnik smatra da je ovo pomilovanje bilo politički motivisano i u korist hrvatske vlade, povodom čega je rekao: „Ovo mi sve liči na ponovno ubistvo Brajana Mareja i moje ponovno ranjavanje“.

Demokratski senator za državu NJujork, Čak Šumer je protestovao povodom Bušićevog pomilovanja koje je prošlo bez traženja mišljenja žrtava. Senator je poslao svoj protest Generalnom tužiocu.

Bušić je bio predmet sumnje mnogih koji su ispitivali okolnosti eksplozije bombe na Gvardija aerodromu koja se desila 29. decembra 1975. Svoje sumnje su izrazili ranjeni poručnik MekTig i zamenik šefa policije u to vreme, a slučaj je bio poveren Franku Mekdarbiju, detektivu koji je ispitao Bušića u FBI kancelariji pre 33 godine. Svoje sumnje su takođe izrazili i kriminalistički pisac Kevin MekMarej, koji je razgovarao sa Bušićem tri sata 1997. u sobi za posetioce federalnog zatvora u Pensilvaniji i Robert Tanenbaum, bivši istražni sudija iz okružne i istražne kancelarije na Menhetnu. Svi su oni ponovo proučili ovaj slučaj i misle da je Bušić izbegao kaznu za najveći nerazrešeni teroristički akt u SAD. Iako je Bušić negirao postavljanje bombe na aerodromu Gvardija, ranjeni poručnik MekTig je dva slučaja podmetanja bombe povezao sličnošću:

- Obe bombe su bile postavljene u boks javne garderobe transportne zgrade, nekoliko dana posle praznika i obe bombe su bile velike i teške - rekao je MekTig.

On je primetio da su oba mehanizma bombe koristila dinamit i 9-voltnu bateriju, koja se upotrebljavala za baterijske lampe.

Supružnici Bušić su zbog otmice i pogibije policajaca prilikom pokušaja demontiranja podmetnute eksplozivne naprave, osuđeni na doživotne kazne zatvora, dok su ostali otmičari dobili po 30 godina zatvora, ali su u međuvremenu, tačnije 2008. godine, pomilovani i pušteni na slobodu, prenosi Blic.

NJegova žena DŽulijen je nakon oslobađanja otišla u Republiku Hrvatsku gde je dobila zaposlenje u kabinetu Franje Tuđmana.