"BOG OSTAJE BOG": Odnos Boga i čoveka u pravoslavlju

Brzina savremenog života donela nam je različit pristup crkvi i Bogu. Ko su istinski vernici, oni koji prate crkvena pravila ili kojima Bog živi i srcu, a nisu aktivni u crkvenom životu?

Na ova pitanja u svom eseju o pravoslavlju i drugim religijama, odgovore je pokušao da Nikola Knežević. Za Nikolu možemo reći da je po svedočanstvu iz diplome pravnik, po opredeljenju bogotražitelj i čovekotražitelj. 

O razlici Pravoslavlja i svih drugih učenja

JEDINO je u Pravoslavlju moguća LIČNOST čovekova; postoje, naravno, u nečemu sličnosti Pravoslavlja sa drugim velikim religijama, ono što bismo mogli nazvati zajedničkim duhovnim iskustvom čovečanstva, ali ono što ima samo Pravoslavlje a nema nijedna druga vera i filosofija je Ličnost – Ličnost kao događaj, a ne samo kao reč.
Samo u Pravoslavlju su Bog i čovek u zajednici, tako da u toj zajednici i čovek ostaje čovek, i Bog ostaje Bog. Ličnost(i) svakog od njih su u zajednici sa ovim drugim, a opet su očuvane i neprikosnovene.
U svakom drugom učenju, u nekakvoj drugačije zamišljenoj zajednici boga i čoveka, ili nestaje bog ili nestaje čovek da bi bila moguća ta zajednica; ili nje pak uopšte nema. U svakom drugom učenju, čovek nije ličnost već rob prirode, zbog ljudskog greha osuđene na umiranje, ili rob nekog ljudskog kolektiva, iste sudbine kao i celokupna priroda.

Islam? Nepremostiva provalija između Alaha i čoveka.

Judaizam? Tek nešto malo manja.

Budizam? U njemu ni nema Boga (bar ne onako kako mi verujemo u njega, kao u vrhovnog Suverena i Tvorca), a oni najveći budistički posvećenici dotakavši nirvanu shvataju da nema ni čoveka;
da uopšte ničeg nema. 

Hrišćanske jeresi? Rimokatolicizam, protestantizam, monofizitstvo i sve ostale...?

Ovde dolazimo do druge strane iste ove istine koju smo do sada razmatrali.Reći da je osnovna razlika Pravoslavlja od svega drugog u LIČNOSTI je isto što i reći da samo u Pravoslavlju imamo učenje o razlici u Bogu između BOŽANSKE SUŠTINE i NESTVORENIH
BOŽANSKIH ENERGIJA. Jer upravo ta razlika omogućuje da čovek, sjedinjujući se sa Bogom, ne bude progutan i spržen nepodnošljivim božanskim ognjem, nego naprotiv, da bude prožet Bogom i da tek tada zaista i postane od individue LIČNOST. Jedino uz razlikovanje suštine i energija u Bogu moguće je i razlikovanje prirode i ličnosti i u Bogu i u čoveku. Upravo božanske energije jesu one koje čiste palu ljudsku prirodu od greha i tako joj omogućavaju da u njoj individua postane ličnost. 

I upravo ova razlikovanja – suštine i energija u Bogu, i odatle prirode i ličnosti u Bogu i čoveku, nedostaju svim hrišćanskim jeresima – a tim pre drugim religijama. Religije pitanje suštine i energija ni ne postavljaju; ali kao što svaki čovek, svesno ili nesvesno, neposredno ili posredno svojim životom odgovara na pitanje da li je za ili protiv Hrista – tako i one, iako ga direktno ne postavljaju, ne znači da baš tim ćutanjem ne daju svoj odgovor na njega. I samo nepostavljanje tog pitanja je takođe odgovor – i to pogrešan. U svakom slučaju, i jeresi i religije ostaju zarobljenici ljudskog pokušaja da se mimo božanskih energija pozna Bog, a u stvarnosti da se (iako to neće priznati), svojim ljudskim snagama obuhvati Neobuhvativi, da se stavi pod kontrolu i nad NJime vlada! Ako ne verujemo u božanske energije različite od suštine, kojima svet jedino može da učestvuje u božanskom životu, onda nam ostaju samo dve mogućnosti u našem odnosu sa Bogom: ili da bogohulno ispovedamo da mi, ljudi, možemo dosegnuti Boga učestvovanjem u NJegovoj božanskoj suštini (!), ili da tragično verujemo da je naš Bog neki daleki Bog, odvojen od ljudi i nezainteresovan za njihovu sudbinu, kao što smo videli da je to slučaj kod nekih od prethodno navedenih religija. Nasuprot tome, jedino razlikovanje suštine i energija omogućava da naš Bog bude u isto vreme i Nepristupni, Neobuhvativi i Večno Nepoznati, ali i Pristupačni, Opisivi i nama Bliski Bog – ovaploćeni Gospod Isus Hristos.

Kod svih religija i jeresi ovo nerazlikovanje ima isti razlog. Ono je ili posledica nepravilnih asketskih praksi, ili pak njihovog potpunog odsustva, u slučajevima kada se poznanje Boga poistovećuje sa racionalističkim filozofiranjem ili čulnim hedonizmom.
Naime, činjenica za koju smatramo da je ne treba posebno dokazivati je da naš način života i kvalitet našeg (bogo)saznanja direktno utiču jedno na drugo. (Ne)pravilno delanje daje i (ne)pravilno sozercanje, i obrnuto. Podvižnička praksa Crkve koja upravo vodi čoveka bogopoznanju i samim tim ispravnom dogmatskom stavu o razlici božanske suštine i energija tako što se podvižnik, primenjujući je, otvara za same te energije (mi ih prostije zovemo blagodat) i najdirektnije napaja njima, ali koja praksa ga vodi i svakoj drugoj istini o Bogu koja mu je na duhovnu korist, jeste pravoslavni isihazam čiji je centar umnosrdačna Isusova molitva.
Ako je sve što smo do sada naveli razlika Pravoslavlja od drugih učenja na doktrinarnom nivou, isihazam je njegova razlika od svega drugog na praktičnom. 

Pomenuli smo hrišćanske jeresi u kontekstu njihovog gledišta na zajednicu Boga i čoveka.

Rimokatolička crkva jednostavno ne veruje u tu zajednicu, i to čak posredno sama ispoveda.Odbacujući bogoslovlje Sv. Grigorija Palame, ona odbacuje razliku božanske suštine i božanskih energija *, iako Sv. apostol Petar jasno poziva hrišćane da postanu „pričasnici božanske prirode” (2 Petr 1:1-4), što je moguće jedino pričešćivanjem božanskim energijama.

Tim odbacivanjem je srednjovekovna rimokatolička crkva svojim vernicima kao osnovnu brigu ostavila trud da se izbegne pečenje u paklu. Sama zajednica sa Bogom je postala manje važna. 

Rimokatolicizam je, verujući da su božanska suština i nestvorene božanske energije jedno isto, oterao od sebe nestvorene božanske energije; papa je zauzeo mesto Hrista, a zajedno sa crkvom shvaćenom kao puka institucija – i mesto božanskih energija, kao prenosilac i raspolagač tzv. „stvorene blagodati”, stvarajući nepremostiv ponor između svoje pastve i Boga. Jer, ako je sve što jedan rimokatolik može, to da se na kraju svih svojih pobožnih trudova sjedini sa tvorevinom (u vidu pomenute “stvorene blagodati”), a ne sa Tvorcem, onda on ostaje u smrti, a u takvog Boga je onda bolje i ne verovati. 

Ostale hrišćanske jeresi, iako nisu tako direktno kao rimokatolicizam odbacile razlikovanje suštine i energija, takođe se, suštinski, od Pravoslavlja razlikuju upravo u tome.

Protestantizam, srušivši u revolucionarnom zanosu idol pape sa njegovog pijedestala, nije na njega vratio Hrista i blagodat Božiju; samo je, umesto pape, na upražnjeno mesto kao novogidola postavio Bibliju.

Protestantizam je odbacio nestvorene božanske energije a samim tim i njihovu razliku u odnosu na božansku suštinu time što je pokušao da neograničenog i nikad do kraja spoznatljivog Boga ograniči i ukalupi kanonom i slovom Biblije! Nestvorenog je pokušao da potpuno opiše stvorenim. Kao da Bog ne može da se objavi I DRUGAČIJE (u pogledu forme, slova – ne i Duha) od onoga kako se objavio kroz Sv. Pismo. Bog uvek i u svemu može i drugačije, jer nije vezan bilo kakvom nužnošću. I ne samo da može, nego i hoće, jer se On otkriva upravo kao nestvorene energije koje deluju u svakom oboženom čoveku.

Upravo zbog te “skučenosti u slovo” protestantizam u racionalističkom maniru vrši “čas anatomije” nad Svetim Predanjem, uvodeći neopravdano oštre granice i razlike između Sv.Pisma i Sv. Predanja, vere i dobrih dela, blagodati i čovekove slobode – pojmova koji su, inače,u stvari samo različite manifestacije i nerazdeljivi aspekti jedinstvene duhovne stvarnosti, praveći lažne opozicije u svakom od ovih parova.

Evtihijevstvo i monofizitstvo odbacuju razliku suštine i energija na posredniji način, tumačeći oboženje čovečanske prirode kao njeno rastvaranje u božanskoj prirodi (suštini), kod evtihijevstva, odnosno kao njeno mešanje sa božanskom prirodom, kod monofizitstva, za
razliku od pravoslavne Crkve koja oboženje vidi kao prožetost celovite čovečanske prirode božanskim energijama. Ne priznajući celovitost čovečanske prirode u Hristu i njenu neslivenost sa božanskom, monofizitstvo samim tim odbacuje božanske energije kao
nepotrebne, jer veruje u zajednicu Boga i čoveka nastalu kroz mešanje priroda, a ne kroz prožimanje čovečanske prirode božanskim energijama.

Bez namere da se upuštamo u razmatranje svih postojećih jeresi i religija pored ovde pobrojanih, a upućujući za ovu temu zainteresovanijeg čitaoca da ih, nakon što se duhovno
utemelji u Pravoslavlju, i sam izuči i uveri se u zaključke koje slede, konstatovaćemo da sve jeresi i religijska učenja, osim Pravoslavlja, sadrže bilo otvoreno, bilo prećutno odbacivanje navedene razlike (otuda je Sv. Marko Efeski ispravno smatrao njeno poricanje semenom svih jeresi). Jeresi i religije su najsrodnije upravo u tome, pored ostalih sličnosti koje ih spajaju u jednu veliku, gusto isprepletenu mrežu zloverja. Kao što su sve istine u svim svetovima, od
onih najmanjih, naučnih i materijalnih, pa do viših, duhovnih, nevidljivim žilicama povezane – i međusobno, i sa Onim Koji Jeste Istina i Izvor svake istine, i kao što jedna istina uvek vodi drugoj, tako je i sa lažju: svaka je srodna svakoj, svaka jeres i laž o Bogu je bliži ili dalji srodnik svakoj drugoj, svaka koja se pojavi u istoriji Crkve ili sveta sadrži u sebi elemente mnogih ranijih jeresi i zabluda. I sve to je i prirodno, jer je svim lažima jedan otac – đavo.

Dva međusobno suprotstavljena učenja, blisko povezana sa nerazlikovanjem božanske suštine i energija su savelijanstvo i arijanstvo, kao dve možda najosnovnije zablude izvedene iz njega,
dva neizbežna i konstantna ishoda težnji jeretičkog hrišćanstva (ispod kojih se mogu osetiti paganski impulsi palog čovečanstva uopšte) da sopstvenim moćima dokuči božansko. Samim tim, ova dva učenja su konstante mnogih kasnijih jeresi u istoriji Crkve: monofizitstva, monotelitstva, filiokve, nestorijanstva, papizma i protestantizma.

Nerazlikovanje suštine i energija vodi ukidanju i svih drugih razlika u Bogu, pa i one već pomenute, između božanskih Ličnosti i božanske prirode. Naime, ako su suština (tj. priroda) i energije (koje su prirodna svojstva) jedno isto, onda nestaje razlika između prirode i njenih svojstava – dakle, nestaju prirodna svojstva. Ako ona nestaju, nestaju i svojstva pojedinačnih Ličnosti u Sv. Trojici, budući da bi u odsustvu prirodnih svojstava sva svojstva Boga morali da smatramo svojstvima jedne ili sve tri božanske Ličnosti, a onda ona više ne bi bila lična svojstva nego zajednička, čime dolazimo do mešanja i stapanja božanskih Ličnosti – do savelijanstva. I uopšte, bez razlikovanja suštine i energija, ono lično, bilo u čoveku, ili u
Ocu, ili u Sinu, ili u Duhu Svetom je samo iluzija – ostaje samo maska koja se pojavljuje pred svetom i prekriva “lice” (zapravo bezličnog) čoveka ili Boga, maska koja zavisi od odnosa čoveka ili Boga sa svetom jer nastaje u dodiru sa njim. Nema ličnosti; kod čoveka, jer je za
ličnost potrebno crkveno zajedničarenje u božanskim energijama, a u Bogu zbog toga što nema Trojične božanske zajednice; savelijanski Bog samac nije ličnost jer nije zajednica kao Sv. Trojica. On pred svetom samo naizmenično navlači maske čas Oca, čas Sina, čas Duha. I tako,
jedino što ostaje da stvarno postoji u Bogu i u čoveku jesu njihove bezlične prirode.

Što se pak arijanstva tiče, pristalice nerazlikovanja (protivnici Sv. Grigorija Palame) su, intenzivirajući i proširujući manjkavosti zapadne avgustinovske tradicije poimanja Sv.Trojice, poistovećivali Božanstvo sa suštinom, isključujući iz njega energije (evo nerazlikovanja!) i pojedine Ličnosti, što nas dovodi upravo do arijanstva. Takođe, latinsko učenje o stvorenoj blagodati kao neophodnom posredniku između Boga i sveta, koje je zapadna
crkva morala uvesti usled neprihvatanja postojanja energija različitih od suštine, jeste jedna vrsta arijanstva, jer podrazumeva postojanje nekog stvorenog božanstva, nižeg od Boga, pomoću kog Bog čini sa svetom sve ono što čini.

Imajući u vidu sve što smo do sada rekli, bilo je sasvim prirodno da Crkva u 14. veku isihastičkim saborima, na kojima je odbranjena dogma o razlici božanske suštine i energija, kruniše svoje tada već hiljadugodišnje saborsko predanje i osudi u novom obliku javljenu
„staru zmiju” koja je opet bila podigla glavu i lažnim učenjem napala Crkvu u liku Varlaamove jeresi. Ovi sabori, održani u periodu od 1341. do 1351. godine jesu rekapitulacija i potvrda svih ranijih sabora Crkve. Kroz njih su na nov način, u skladu sa potrebama tadašnjeg trenutka, progovorili svi raniji vaseljenski Sabori, a ono što su isihastički sabori učili nagovešteno je ranije, na prikriveniji način, od svih vaseljenskih Sabora. Zato neki pravoslavni bogoslovi, ne bez razloga, ovaj niz carigradskih sabora, čije odluke je vremenom
prihvatila punoća Crkve, vide kao Osmi ili Deveti Vaseljenski sabor, zavisno od toga koga smatrate bogoslovskim autoritetom. Ovi sabori su zahvatili koren problema, ono što i čini razliku između Pravoslavlja i svih jeresi i drugih religija. Nepriznavanje božanskih energija
različitih od božanske suštine, a kojima pričešćujući se, pričešćujemo se samim Bogom, prostije rečeno jeste odbacivanje blagodati Božije. Stoga je razlika između Pravoslavlja i
svih jeresi i religija iznenađujuće jednostavna – one se od njega razlikuju time što ne prihvataju blagodat Božiju! Odbacivanje nje je, kao što smo rekli, neraskidivo povezano sa nepravilnim podvižničkim životom ili čak sa njegovim potpunim odsustvom, ili drugačije rečeno: nepravilan ili nepodvižnički život jeste i uzrok i posledica odbacivanja razlike suštine i energija, odnosno blagodati Božije, i samim tim i nastanka svih jeresi i drugih zabluda o Bogu – tih uzaludnih čovekovih pokušaja da napravi sebi Boga po svom palom liku i podobiju.

NAPOMENE:
* ovo bi u najkraćim crtama bila suštinska zabluda Rimokatoličke crkve. O tome zašto
pomenuti novozavetni stih jeste jedno od biblijskih utemeljenja učenja o razlici božanske
suštine i energija podrobnije vidi u: Georgije Galitis, Pravoslavlje i Bogoslovlje

Autor: Nikola Knežević 

Zašto biti deo "Kulturnog korena"? Zato što je izuzetno važno doprinositi kulturi kada se prave vrednosti zaboravljaju ili što citat kaže "Kultura je most između prošlosti i budućnosti." Mi smo tu da pružimo šansu da talentovani ljudi dođu do izražaja, da se čuje za njihov rad, da se čuje glas. Mi smo tu da ujedinimo svakog čoveka u lepoti i iskrenosti umetnosti, kao i sve umetnike iz različitih oblasti.

Ukoliko želite da budete deo ovog kulturnog dodatka, radove možete slati na sledeću mail adresu: nportal.info@gmail.com

Zabranjeno je svako kopiranje i preuzimanje autorskih tekstova!