"BIO SAM PRVI DOMAĆI IZDAJNIK": Zahar u vreme okupacije

Milutin Popović Zahar je u jednoj našoj poznatoj emisiji otkrio mnoge detalje o svom životu i estradi, ali i o Slobodanu Miloševiću i Josipu Brozu Titu. Detinjstvo u rodnom Krupnju i Loznici bilo mu je obeleženo nemaštinom, nemačkom okupacijom, sukobima četnika i partizana, ali i muzikom i sportom.

BloombergAdria.com

Kako je izgledalo vaše detinjstvo i prvi muzički koraci?

- Rodio sam se u Krupnju, moj otac je bio školski nadzornik i dva najznačajnija čoveka tamo su bili on i pop koji se zvao Vlada Zečević, on je prvi čovek koji je potpisao nezavisnost Kosova, a to mu je bilo potureno, a onda kada su komunisti došli na vlast, odbacili su njegovu krivicu. Od mog rođenja pa do sada to Kosovo nije prestalo da bude tema.

BloombergAdria.com

- Pričao sam par puta da sam bio prvi domaći izdajnik. Naime, kada su Nemci radili gimnastiku, meni je to bilo zanimljivo, bio sam malo dete i jedan Nemac me je zvao i dao mi nešto braonkasto. Mi nismo znali šta je šećer, da nije bilo džanarika i trešanja, ne bismo ni znali šta je slatko. Kada sam probao onu čokoladu, odjednom je sva ona mržnja koju su mi otac i majka ulivali protiv njih nestala. Otac mi je tada bio u zatvoru, a taj Nemac je mene kupio za parče čokolade.

Kuću su vam spalili, otac vam je bio u logoru…

- Otac i ujak su bili u logoru, a Loznica je bio prvi grad koji je bio oslobođen, u toku jednog dana prelazila je u ruke četnika, Nemaca, pa partizana i tako u krug. U centru Loznice je bila kafans ‘Central’ u kojoj je bio jedan romski orkestar sa mojim budućim učiteljem Nemfom Amzićem koji je imao trio. Mali klinac koji svira razdrndani klavir, tambure je svirao neki njihov rođak i on koji svira violinu. Ko osvoji grad mora da naleti na kafanu koja ja imala tu veliku baštu, a mali je bio dužan da iz daljine prepozna ko je. Ako dolaze Nemci, oni pevaju ‘Lili Marlen’, ako dolaze partizani sviraju ‘Druže Tito’, a ako su četnici ‘Sve su straže generala Draže’. U toku dana je Loznica nekoliko puta padala u ruke jednima pa drugima, a jednog dana ovaj iz kafane kaže: ‘ko dolazi, vidiš da dolaze neki vojnici’, a on kaže ‘to su četnici i ulaze vojnici’, a oni kreću da pevaju ‘Sve su straže, sve su straže, generala Draže’, a ovaj kaže ‘kog Draže, mi smo partizani, mamu ti četničku’, a ovaj mali kaže: ‘Čekaj, druže, strofu – ‘al’ šta vredi Tito će pobedi’… i tako dalje.

BloombergAdria.com

- Naši romski građani su imali smisao za opstanak više nego današnja sirotinja, takvo je bilo moje detinjstvo. Ja sam bio u gimnaziji u kojoj je moj otac nakon dolaska iz zarobljeništva predavao geografiju i srpski jezik. On je podigao jednu školu, kao i svi čestiti Crnogorci voleo je da se pokaže, da nešto ostane iza njega. Otac je dobio sve čestitke uz molbu da potpiše da pripada političkoj partiji, a on se se prekrstio i rekao ‘ja to ne mogu’. E, kada se prekrstio, izgubio mesto direktora škole. Tako da sam se ja rodio u gradu koji je prelazio iz ruke jednih u ruke drugih. To je bilo vreme kog se rado sećam, poslastica su bile kajsije i trešnje. Naša zabava je bila da slušamo jednu kantu koja je stajala na banderi i koja prenosi utakmice. Bila je neka utakmica za prvenstvo Olimpijskih igara, kada naši daju gol onda je bilo skakanje po Loznici, a kada Mađari daju onda dvojica, trojica padnu u nesvest. Lepo je bilo, bolesti nije bilo, imali smo bolnicu u Loznici u kojoj se sve lečilo hipermanganom i aspirinima – eto, toliko se sećam stare Loznice.

(Nova)