PRIČA KOJA JE RASTUŽILA SRBIJU Bivši beskućnik živi svoj san

Odlazak majke najveća mu je trauma u životu. Nakon toga, cela porodica ga se odrekla, pa je završio na hladnom beogradskom pločniku. Zapao je u loše društvo, a jedini izvor prihoda bili su mu povremeni nastupi po kafanama.

- Hvala svim divnim ljudima koji su mi u životu na bilo koji način pomogli. Prethodnih dana mi se javio veliki broj ljudi, a mnogi od njih pomogli su mi u vidu hrane, smeštaja, prevoza... Svi oni su želeli i žele da ja uspem - rekao je Simović gostujući na TV Pink.

Ispričao je da je u hraniteljskim porodicama završavao sticajem različitih okolnosti. Oca nikada nije upoznao, iako mu je više puta upućivao javni apel preko televizije. Kaže da je rođen 1997. nakon čega je odveden u Centar za socijalni rad u Smederevu.

- Ujak je odveo mene i moju majku u Centar za socijalni rad i ostavio nas tu. Veliki deo priče fali, a oko moje pete godine dospevamo kod bake koja nas je primila. Odlazak majke desio se oko moje šeste godine i strašno me je boleo. Dok je odlazila rekla je: "Držite ga da ne krene za mnom" - priča Tadija.

Kaže da su za njega u kraju govorili da je nenormalan i hiperaktivan, a beg od svega uglavnom je tražio u pevanju.

- Nisam znao zašto me je majka ostavila, tek posle 12 godina mi je rekla da je želela neki drugi život, život bez mene - kaže.

"Nemaš šta da izgubiš"

U školskom periodu i adolescenciji, kako kaže, hteo je da se ističe u svakom smislu. Išao je prljav, bežao sa časova, uhvatio se lošeg društva i zajedno sa njima pravio probleme. Društvo mu je govorilo rečenicu koja je potom postala njegov moto: "Nemaš šta da izgubiš".

- Nisam se drogirao niti se kockao, jesam pio, krao sam, uglavnom gluposti. Stidim se toga i želim da mladima poručim da takve stvari ne rade. Taman sam se posle toga smirio, našao devojku, verio je, počeo da živim kako treba - policija me je uhapsila zbog krađe! Preplakao sam 52 dana koliko sam proveo u pritvoru - priseća se ovaj mladić.

Kaže da je u Mitrovici, u pritvoru, bio omiljen i među zatvorenicima, i među čuvarima i pripadnicima MUP. Svakodnevno im je, kaže, pevao i spremao hranu.

U periodu kada nije imao ni hraniteljsku porodicu ni krov nad glavom, spavao je, kaže, kod glavne železničke stanice.

- Teško je, spavaš na asfaltu na -20, jedeš sendviče iz kante, policija te legitimiše. Sreća je što sam imao prijatelje kakve sam imao i ljude koji su mi bezuslovno pomagali - kaže Tadija.

Tadija je, inače, u međuvremenu postao kuvar. Danas ima suprugu i devojčicu od godinu i po dana.

(Telegraf)