RUS, POLJAK, MOŽDA ČEH? Kako su strane službe gledale na Tita

Obaveštajne agencije, uključujući nemačku (Gestapo) i američku (CIA, NSA), pažljivo su analizirale fonetiku, njegov govor i pozadinu tražeći potencijalne slabosti, ali su se na kraju više fokusirale na njegovo prkošenje Staljinu, stabilnost Jugoslavije posle Drugog svetskog rata i strateški značaj. 

Američke analize akcenta: Poljak ili Rus?

U dokumentu CIA sa kojeg je skinuta oznaka tajnosti pomenuta je fonetska analiza koja sugeriše da Titov maternji jezik nije bio srpskohrvatski, predlažući poljski ili ruski, uz napomenu o njegovom stranim akcentu u jeziku.

Izveštaji detaljno navode tvrdnje pojedinaca, poput Marijana Markula, koji su se sreli sa Titom i insistirali da čovek koga su upoznali 1950-ih nije pravi Josip Broz, što sugeriše da je on nestao u Rusiji oko 1937. godine i da ga je zamenio ruski agent.

Dokument Centralno obaveštajne agencije (CIA) možete pogledati OVDE, dok izveštaj Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) možete videti OVDE.

- Samoglasnik "i" isto se izgovara posle mekih i tvrdih suglasnika u srpskohrvatskom jeziku. Na drugoj strani oni čiji je maternji jezik ruski ili poljski verovatno bi obe reči izgovarali sa umekšanim "n". To je upravo Titov izgovor srpskohrvatskog jezika i on se najbolje opisuje kao strani akcenat - navodi se u analizi.

Autori dokumenta kažu da bi bilo logično pretpostaviti da je kontroverzni Tito Rus ili Poljak, ali naglašavaju da se njegov identitet samo može pretpostaviti, kao i da sigurno nema "jugoslovensko poreklo". Oni konstatuju da upravo Titovo nejugoslovensko poreklo može da objasni njegovu nepristrasnost i dosledno tome "uspeh" u razrešavanju raznih problema i sukoba etničkih grupa u Jugoslaviji.

BloombergAdria.com

Autori analize, koja je rađena na osnovu jednog Titovog govora iz 1977. godine, zaključuju da bi bilo kakvo dalje istraživanje stvarnog i pravog Titovog identiteta služilo samo u akademske svrhe.

Većina deklasifikovanih dokumenata CIA ističe Titovu uspešnu strategiju da Jugoslaviju održi nezavisnom od sovjetske kontrole i aparat koji je izgradio kako bi osigurao stabilnost nakon njegove smrti, smatrajući ga ključnom figurom Hladnog rata.

Isto tako, nemačka obaveštajna služba Gestapo je već 1942. godine sumnjala da je Tito Slovenac ili Čeh zbog njegovog akcenta i istraživala je njegovo poreklo, primećujući kontradikcije u iskazima svedoka. Tihomir Tom(ić), Kamilo Horvatin, Ivan Brozović, Filip Filipović, Niderle, Lebedev, Josip Tomanek, Jozef Vaclaj, Toša Tišmar – samo su neki od identiteta koje su gestapovci pripisivali osobi zvanoj Tito.

Sumnje oko „pravog“ identiteta Josipa Broza Tita ostaju aktuelne i danas, skoro pet decenije nakon njegove smrti. Pored brojnih knjiga objavljenih u bivšoj Jugoslaviji i studija koje su sprovele strane obaveštajne službe, jedna od najozloglašenijih tajnih policijskih snaga u istoriji, nemački Gestapo, takođe je bila zbunjena misterijom koja je okruživala doživotnog predsednika SFRJ.

U tajnim, ranije neobjavljenim dokumentima koje je pregledao Newsweek, očigledno je da su SS oficiri od 1941. do 1943. godine imali značajnih poteškoća u određivanju ne samo kako je Tito zapravo izgledao, već i ko je on bio, odakle je zaista došao i kakva je bila njegova prava agenda.

BloombergAdria.com

Jedan od najranijih tajnih izveštaja koji se bavi Titovim identitetom sastavljen je u septembru 1942. godine, na osnovu ispitivanja nemačkih oficira zarobljenih nakon partizanskog napada na nacističku fabriku metala u Livnu, a kasnije puštenih u razmeni zarobljenika. Tokom zarobljeništva, nemački oficiri su imali jedinstvenu priliku da razgovaraju sa Titom, a jedan od njih je dao sledeće svedočanstvo:

- Za Tita se može reći da je nakon zabrane Komunističke partije u Jugoslaviji bio njen nezvanični vođa. Treba napomenuti da je u Španskom građanskom ratu obavljao visoku funkciju i komandovao jedinicom većom od brigade. Nakon završetka rata, otišao je u Rusiju, a u jesen te godine (1939, napomena autora), u pratnji jednog engleskog i jednog jugoslovenskog oficira Generalštaba, podmornicom je stigao na dalmatinsku obalu. Od njih je dobio radio-predajnik preko kojeg je održavao komunikaciju sa inostranstvom radi razmene obaveštajnih podataka.

Uprkos pretpostavci da je Tito namerno prebačen u Jugoslaviju engleskom podmornicom, kako je razjašnjeno u dokumentu iz 1943. godine, dvostruke ili čak višestruke političke igre koje su obeležile njegovu posleratnu eru već su počele tokom rata.

Zarobljeni nemački oficiri bili su šokirani Titovim stavom da se, zbog „strašnog krvoprolića na Istočnom frontu, mora pregovarati o primirju između Nemaca i Rusa, jer je postojala opasnost da Engleska i Amerika ponovo izađu kao pobednici“. Tito je verovao da bi pobeda kapitalističkih režima koji dominiraju angloameričkim svetom značila katastrofu, ili bolje rečeno ropstvo, za radničku klasu. NJegova izjava vodi do dve moguće implikacije. Prva je da su Titove opaske imale za cilj da oslabe borbeni moral Nemaca – ubedeći ih u uzaludnost njihove borbe protiv Sovjeta, čime bi ih sklonile u svoju korist. S druge strane, postoji mogućnost da je Tito bio mnogo bliži „nemačkoj stvari“ nego što se ranije mislilo.

Ovu teoriju podržava izjava u izveštaju u kojoj se napominje da je Tito „vrlo dobro poznavao Nemce od ranije“ i da je bio „iznenađen što su bili sposobni za zločine koje su počinili u Beogradu u to vreme“.

Nemački oficir kome je Tito to rekao odbacio je njegove primedbe, navodeći da su to „engleske laži, kao što su bile u Prvom svetskom ratu“, očigledno se uklapajući u Titovu igru.

Pored toga, tokom dužeg razgovora, Tito je Nemcima pružio detaljan opis austrougarske vojne organizacije u Prvom svetskom ratu, demonstrirajući „veoma opsežno stručno znanje i besprekorno vladanje nemačkim jezikom“, što je dovelo do pretpostavke da je Tito bio austrijski oficir.

BloombergAdria.com

Ove izjave i detalji o „vođi bandita“, kako su ga često nazivali, naveli su Nemce da se zapitaju ko je Tito zapravo bio i da ulože značajna sredstva u pronalaženje odgovora – proširujući svoju potragu daleko izvan Jugoslavije na Pariz, Prag i Sovjetsku Rusiju.

U dokumentu podnetom u oktobru 1942. godine, nemačke obaveštajne službe su prvi put počele da ispituju Titovo poreklo, sumnjajući, prvenstveno zbog njegovog akcenta, da je Slovenac ili Čeh, teorija koju je kasnije potvrdio na ispitivanju izvesni dr Levi Kurt.

Paradoksalno, kako se povećavao broj ljudi koji su davali svedočanstva o Titu, tako se povećavao i broj kontradikcija.

„Nemamo jasne informacije o njegovoj profesiji. Ponekad je opisivan kao intelektualac, a ponekad je smatran metalurškim radnikom iz ljubljanskog kraja. U svakom slučaju, on je veoma inteligentan. Nismo sigurni da li je učestvovao u Španskom ratu. To ne možemo utvrditi na osnovu materijala koji su nam dostupni“, navodi se u izveštaju od 13. oktobra 1942. godine.

Dok su nacističke službe širom Evrope pretraživale arhive tražeći Titov pravi identitet, obaveštajni oficiri u okupiranoj Jugoslaviji fokusirali su se na jedini opipljivi aspekt neuhvatljivog maršala - njegov fizički izgled, koji je Nemcima ostao nepoznat do kraja 1942. godine.

BloombergAdria.com

Tek u izveštaju o ispitivanju člana Centralnog komiteta Komunističke partije Beograda Svetozara Markovića iz januara 1943. godine, Nemci su insistirali na detaljnom opisu Tita. Pored fizičkih osobina kao što su „široka ramena, tamna gusta kosa začešljana unazad, upadljivo izvajano i čisto obrijano lice“, Marković je primetio da se Tito izuzetno elegantno oblačio i da je imao „vrlo dobro održavane ruke, uprkos svom navodnom zanimanju bravara“.

Komentari na ovaj dokument otkrivaju da je Markovićevo svedočenje probudilo radoznalost Nemaca, posebno nakon što je Gestapo istog meseca dobio svedočenje od oficira Miterhamera, koji je sugerisao da bi Tito „sasvim moguće bio ista osoba kao Hrvat Kamilo Horvatin“, koji je, pre putovanja u SSSR 1925. godine, radio kao novinar u nekoliko komunističkih publikacija u Zagrebu. Kao dokaz, Miterhamer je dostavio Titovu fotografiju, na osnovu koje je u posebnom izveštaju zaključeno da su Tito i Horvatin bili identične osobe.

Ostaje nejasno kako su nemačke tajne službe, poznate po svojoj preciznosti i temeljnosti, uspele da pomešaju Josipa Broza sa poznatim hrvatskim komunistom i urednikom radničko-seljačkih novina Borba, koji je 1937. i 1938. godine iz Moskve optužio Tita da je „dao potpuno lažnu sliku o stanju u partiji“.

Gestapo se nije dugo zadržavao na ovoj pogrešnoj pretpostavci i, u roku od dve nedelje, nastavio je sa daljim spekulacijama. U dokumentu nemačke ambasade u Zagrebu prvi put se pominje ime Ivan Brozović kao potencijalni identitet za Tita.

BloombergAdria.com

„Titovo pravo ime, na osnovu pronađenih fotografija i proverenih izvora, je Ivan Brozović. On je metalurški radnik i bio je zatvoren do 1934. godine zbog komunističkih aktivnosti. Nakon puštanja na slobodu, putovao je u SSSR poslovno, a tokom Španskog građanskog rata, preko Francuske, otišao je u Španiju. Nakon toga, preuzeo je Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije (CK KPJ), gde je i dalje na čelu, a njegov šef kabineta je Arso Jovanović.“

Iako su dalji izveštaji ustaških službi tvrdili da je Ivan Brozović, u ustaškim dokumentima naveden kao Brosovi, navodno zamenio izvesnog Gorkića na mestu sekretara CK KPJ u Francuskoj, organizujući prebacivanje jugoslovenskih komunista u Španiju, Gestapo je brzo utvrdio da Ivan Brozović nije bio Tito, već njegov saradnik i advokat iz Hercegovine.

Zbog neuspeha da pronađu Brozovića, Nemci su se okrenuli informacijama iz LJotićevog pokreta. Iz tih krugova, neimenovani nemački oficir predstavio je kontroverznu verziju Titovog porekla, drugačiju od svih prethodnih, što je sa oprezom zabeleženo u dokumentima.

„Tito je navodno nekadašnji srpski kapetan prve klase Tihomir Tomić, koji je bio vođa i planer komunističke oficirske pobune u Mariboru. Pobuna je propala, a on je pobegao u Austriju, zatim Francusku, pa u Španiju, gde je delovao pod vođstvom Galabrije i republikanskog premijera Azanje. Kad je revolucija ugušena, otišao je za Francusku i preko sovjetske ambasade otputovao za Rusiju, gde je u Kominterni dobio poziciju korespondenta za Balkan i obrazovao se u vojnopolitičkom pogledu.Nakon nekog vremena dobio je od Sovjeta zadatak da pod lažnim imenom putuje po balkanskim zemljama. Tom prilikom je trebalo da stupi u kontakt sa sledećim političkim ličnostima: s predsedavajućim parlamenta Ivanom Ribarom, advokatom Čedom Plečevićem iz Aranđelovca, s predsedavajućim jugoslovenske Radničke partije, doktorom Dragoljubom Jovanovićem, novinarom Avdom Humom, novinarom Vladimirom Dedijerom i pukovnikom Orlovićem, koji je šef Titovog štaba. Ime Tito izvedeno je iz prva dva slova imena i prezimena Tihomir Tomić“, navodi se u dokumentu, a u priloženom dodatku ističe se kako je jedna žena prepoznala Tita na slici i potvrdila da je njegovo pravo ime Tihomir Tomčić, kao i da ga je dva meseca pre davanja iskaza videla u Cazinu, na političkom mitingu, kad je Tito pojasnio da nije Srbin, već Hrvat i posvećen katolik, kao i da potiče iz okoline Međumurja, na hrvatsko-mađarskoj granici, što je nekih stotinak kilometara severoistočno od Kumroveca, gde je prema zvaničnoj verziji istorije rođen Josip Broz, ovaj tekst je prvobitno objavljen u srpskom izdanju magazina NJuzvik, br. 79, jun 2017.

Uprkos teorijama, zvanični zapisi navode da je Tito rođen u Kumrovecu, na teritoriji današnje Hrvatske, koja je tada pripadala Austrougarskoj monarhiji, od hrvatskog oca i majke Slovenke, da je bio bravarski stručnjak i da je postao komunistički revolucionar.

Dok su obaveštajne agencije istraživale razne teorije o Titovom pravom identitetu, uključujući sugestije o ruskom/poljskom poreklu ili potencijalnom lažnom predstavljanju, one su često bile spekulativne, u suprotnosti sa zvaničnim zapisima i zasjenjene fokusom na njegov politički značaj i strateške poteze protiv Sovjeta.

BloombergAdria.com

Reakcije

Većina publicista i poznavalaca ne slaže se sa analizom CIA u kojoj se navodi da je Josip Broz Tito nije bio jugoslovenskog porekla. Naime, analiza koja je objavljena na sajtu Centralne obaveštajne agencije poziva se na fonetsku analizu jezika kojim je govorio Tito i tumači se da je bio Poljak ili Rus...

Analiza govora Josipa Broza je podelila struku i oživela stare spekulacije o njegovom pravom identitetu. Poznato je da je promenio 70 pseudonima i 15 datuma rođenja, na taj način je i sam podgrevao misteriju. Pisalo se da je bio američki, britanski, pa i nemački čovek, da ga je postavio ruski NKVD kao svog špijuna na čelo jugoslovenske Komunističke partije, ali i da su ga instalirali masoni. Proglašavali su ga za Poljaka, Rusa, Jevrejina, pa čak i za - ženu.

Misterija ko je u stvari bio Josip Broz Tito, bivši predsednik Jugoslavije i tvorac Pokreta nesvrstanih, traje još od Drugog svetskog rata, kada je NJujork tajms objavio da iza ovog pseudonima stoji sovjetski pukovnik Lebed, a vodu je zamutilo aktuelizovanje dokumenta Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) napisanog krajem sedamdesetih godina i nedavno deklasifikovanog. U tekstu iz internog biltena NSA na osnovu fonetske analize njegovog govora zaključeno je da se Josip Broz služio srpskohrvatskim uz strani akcenat, kao i da mu je maternji jezik ruski ili poljski. Takođe se tvrdi da je „najveći sin naših naroda i narodnosti" zapravo potpuno druga i to mnogo mlađa osoba od Josipa Broza, rođenog 1892.

Titov navodni poljski akcenat uklapa se donekle u ranije tvrdnje Momčila Jokića da je doživotni predsednik SFRJ u stvari dete poljske grofice Marije i upravnika njenog imanja Franca Ambroza, koji je upoznao pravog Josipa Broza iz Kumrovca u garnizonu austrougarske vojske u Pečuju. Po toj verziji, kada je Broz umro, u martu 1913, njegov identitet preuzima mladi obaveštajac Ambroz.

Na sve ovo je svojevremeno reagovao i Titov unuk, Joška Broz, koji je preminuo ranije ove godine.

- Već decenijama slušamo insinuacije da moj deda nije rođen u Kumrovcu, već neko drugi. To, naravno, nije istina, kao što nije tačno ni da je izbegavao da ide u svoj rodni kraj, da ga tamo nisu prepoznali i slično. Čak je i moj otac Žarko išao na svoju dedovinu i obilazio vinograd. Sve te priče se plasiraju da bi se diskreditovali Titov lik i delo, jer su svi svesni da se u njegovo vreme mnogo bolje živelo. Neki se boje i da ta nostalgija ne preraste u želju za povratkom komunizma.

Pero Simić, novinar i publicista, jedan od najpoznatijih istraživača enigme zvane Tito, kaže da je ova analiza verovatno potekla iz američke ambasade u Beogradu.

BloombergAdria.com

- I Tito je sam podgrevao misteriju o sebi, pa je jednom kad ga je Stevo Krajačić pitao kad je zapravo rođen, pošto se pominju mnogi datumi, odgovorio: „Otkud ja to da znam?" Ni partizani do 1943. nisu znali koje ime i prezime stoji iza pseudonima Tito, a kada je na Petoj zemaljskoj konferenciji izabran za generalnog sekretara Partije, znao se samo njegov kominternovski pseudonim - Valter - kaže Simić.

On dodaje i da mu je glumac Mavid Popović, prvi muž Mire Stupice, svojevremeno pričao da je rezultat njegovih dvadesetogodišnjih izučavanja fonetike zaključak da je Titov akcenat najsličniji govoru poljskih Jevreja. Samom Simiću bilo je zanimljivo kada je otkrio maršalov lični dnevnik iz 1950-1951. u kojem je ovaj pisao ekavicom, iako se u govoru služio ijekavicom. Simić ipak ne veruje da Tito nije bio „dečak sa Sutle".

- Na njegov izgovor uticalo je stalno lutanje. Kao vrlo mlad živeo je u Rusiji, prvo kao austrougarski vojnik, a potom i zarobljenik. Prva žena mu je bila Ruskinja, druga Nemica, Herta Has Slovenka. Radio je u Austriji, Nemačkoj, Češkoj, Sloveniji. Dugo je bio u ilegali, promenio je sedamdesetak pseudonima i 15 datuma rođenja. Uživeo se u menjanje identiteta. Da je Broz bio neko drugi, pa čak i ruski špijun, Staljin bi to iskoristio da ga diskredituje u sukobu 1948. godine.

Ni slovenački publicista Miro Simčič, autor nekoliko knjiga o Titu, u svom dugogodišnjem istraživanju nije naišao ni na jedan pravi dokaz da Broz nije bio i Tito.

- Previše ljudi ga je poznavalo da bi tek tako mogao da promeni identitet. Osim toga, njegova fotografija iz Kavnika iz mladih dana pokazuje isti čelični izraz očiju koji je zadržao do kraja života. Bio je Zagorac i imao specifično narečje, na koje su se lepili jezici zemalja u kojim je živeo.

BloombergAdria.com

- Neshvatljivo mi je da se i posle toliko vremena ljudi bave neozbiljnim pričama o Titovom pravom identitetu - govorio je Ivan Ivanji, književnik i dugogodišnji Brozov prevodilac, koji je preminuo tokom prošle godine.

- Neko je analizirao njegov govor, a da zapravo nikada nije bio u Zagorju i Sloveniji, i čuo kako ljudi tamo govore. Titov neobičan govor jednostavno je posledica činjenice da je od najranije mladosti često menjao sredinu, živeo malo u Hrvatskoj, malo u Sloveniji, zatim u Rusiji, i tako dobar deo svog života.

Ništa manje zanimljive nisu ni one priče o tome kako je Tito dobro igrao valcer, svirao klavir, uspešan lovac...

Što se tiče klavira, Tito jeste svirao klavir ali nikada nije razjašnjeno gde je i kako naučio da svira. Da li je umeo samo da odsvira par nota ili je bio mnogo veštiji? Po onome što je jednom izjavio Arsen Dedić, Broz je itekako bio dobar pijanista.

On je ispričao da je posle jedne večere Tito odlučio da odsvira nešto za prisutne.

- Posle večere smo otišli u jednu prostoriju gde mi je Tito svirao. Svirao je mislim Šopena, Etidu u f duru - naveo je Arsen.

Još jedna misterija odnosila se na Titovu crnu tašnu. Danas kada se pomenu svetski lideri i crne tašne dve su uvek u centru pažnje - ona koju ima predsednik SAD i ona u vlasnuštvu prvog čoveka Rusije. Ali tu tajni nema. Ceo svet zna da se u njima nalaze ključne stvari za započinjanje i odobravanje nuklearnog napada.

S druge strane, oko Titove tašne je mnogo veći veo misterije.

A opet se sve vrti oko Brozovog, navodnog, pravog porekla. Jedan od ljudi iz njegovog okruženja tvrdio je da ima dokaze da Tito nije osoba za koju se predstavljao. To je bio njegov lični lekar dr Aleksandar Matunović. On je maršala lečio od 1975. do 1979. 

BloombergAdria.com

- Tito je imao malu akt-torbicu, čini mi se od zmijske kože. Uvek ju je nosio sa sobom. Sadržaj torbice, pored ključa, bio je osiguran i malim katancem. U dva navrata - ulazeći u njegove prostorije, zatekao sam ga da pretura po torbici. Posle njegove smrti raspitivao sam se kod članova komisije za sređivanje Titove ostavštine šta su pronašli u toj torbici. Jedan od članova komisije rekao mi je da, pored zlatnog nakita, pronašli umrlicu Davorjanke - Zdenke Paunović, od 1. maja 1945. godine, izvod iz matične knjige venčanih sa Jovankom Budisavljević, 1952. godine, sliku Pelagije Belousove. Tu je bila i kopija izveštaja austrougarskog Ministarstva rata, od jeseni 1915. godine, u kojoj se nalazi spisak austrijskih oficira, podoficira i vojnika koji su poginuli u vreme bitke u Galiciji. U spisku se nalazilo i ime kaplara Josipa Franje Broza - preneo je svojevremeno Dnevno.hr

Pokušaji atentata

Večita priča o tome koliko je bilo pokušaja da ubiju Tita. Prema nekim navodima bilo je planirano više od 75 atentata na Tita.

Doživotni predsednik SFRJ je bio trn u oku mnogima, ako je verovati teorijama o pokušajima atentata na njega.

Kako u knjizi Urote i atentati na Tita piše Marijan F. Kranjc, planirano je oko 75 zavera i atentata na Tita. A atentatori su Tita pokušavali da likvidiraju na svakojake načine, prenosi BBC na srpskom.

Kranjc piše kako je jednom na Titov automobil u Beogradu naleteo tramvaj. Takođe navodi i pokušaj atentata kada je Tito bio podvrgnut operaciji slepog creva, a ruski agenti, prerušeni u hirurge, pokušali da ga ubiju inficiranim instrumentima. 

Prema Kranjcovim rečima, među Titovim atentatorima su bili i njemu bliski ljudi.