Srpski fudbaler i komunista, igrao za NDH,ustaše ga STRELJALE

Svetozar DŽanić (ili Đanić) rođen je 1. aprila 1917. u sremskom selu Manđelos, a fudbalski put započeo je u Novom Sadu; prvo u Slaviji, a zatim u znatno poznatijoj Vojvodini, gde se sa samo 17 godina nametnuo kao igrač za prvu postavu.

Želja za obrazovanjem odvela ga je 1936. godine, zajedno s bratom Miranom, u Zagreb. Upisao je studije, ali njegova fudbalska veština nije mogla da ostane nezapažena. Odmah se priključio tadašnjem prvaku, moćnom Građanskom, i postao jedan od ključnih igrača tima koji će u idućim godinama dominirati fudbalom u Kraljevini Jugoslaviji.

NJegov talenat nije bio ograničen samo na domaće terene. Studije su ga na godinu dana odvele u Češku, gde je sa uspehom igrao za prvoligaške klubove SK Židenice i Viktoriju Plzenj. Po povratku u Zagreb, ponovno je obukao plavi dres Građanskog i nastavio da niže uspehe, osvojivši prvenstvo Kraljevine Jugoslavije 1940. godine.

NJegove izvanredne igre dovele su ga i do reprezentativnog dresa. Za selekciju Kraljevine Jugoslavije debitovao je u septembru 1940. u Budimpešti protiv Mađarske (0:0), potom je u novembru 1940. zaigrao protiv Nemačke u Zagrebu (2:0), na igralištu Konkordije, a poslednji nastup za Jugoslaviju ostvario je protiv Mađarske (1:1) u Beogradu 23. marta 1941., samo nekoliko dana pre raspada zemlje.

Zanimljivo, DŽanić je još tokom 1940. godine nastupao i za reprezentaciju Banovine Hrvatske; protiv Švajcarske (1:0) 21. aprila 1940. u Bernu, pa 2. maja 1940. protiv Mađarske (0:1) u Budimpešti, pa potom 8. decembra 1940. protiv Mađarske u Zagrebu (1:1).

U prve tri utakmice hrvatske reprezentacije u Banovini Hrvatskoj ona je bila sastavljena gotovo isključivo od igrača Građanskog, jedini „uljez” u njoj bio je igrač zagrebačke Konkordije Zvonko Jazbec, a vodio ju je prvi selektor Jozo Jakopić.

U aprilu 1941. godine, uspostavom Nezavisne Države Hrvatske, DŽanićeva životna situacija dramatično se zakomplikovala. Kao Srbin i deklarisani levičar, član Komunističke partije aktivan u radničkom pokretu još od studentskih dana, postao je meta novog ustaškog režima. Ipak, njegova velika popularnost kao fudbalske zvezde Građanskog pružala mu je svojevrsnu, iako krhku, zaštitu u prvim nedeljama terora. Ta ga je slava najzad i dovela u bizarnu situaciju.

Pozvan je da nastupi za novouspostavljenu reprezentaciju NDH na gostovanju u Beču protiv nacističke Nemačke. Ta je utakmica, odigrana 15. juna 1941. godine, u kojoj je Nemačka slavila sa 5:1, bila njegov jedini i poslednji nastup za tu selekciju. Činilo se da bi igranje za reprezentaciju države čiji je bio ideološki protivnik moglo da mu spasi život, ali dogodilo se upravo suprotno: to je bila njegova smrtna presuda.

Odmah po povratku tima iz Beča u Zagreb, Svetozar DŽanić bio je uhapšen. Optužen je za saradnju s komunistima, što je u njegovom slučaju bila istina. Ustaški režim nije imao milosti: posle kratkog, montiranog sudskog procesa, osuđen je na smrt. Streljan je samo tri dana nakon što je nosio dres reprezentacije NDH, 18. juna 1941. godine.

NJegov mladi život ugašen je u zloglasnoj zagrebačkoj šumi Dotrščina, mestu stradanja hiljada antifašista i protivnika režima. Kako bi se prikrili detalji zločina, njegov dosije iz Ustaške nadzorne službe (UNS) kasnije je uništen, ostavljajući neka pitanja o tome ko ga je tačno prokazao zauvek bez odgovora. Tako je tragično završio život jednog od najnadarenijih fudbalera svoje generacije, kao žrtva mržnje režima za kojeg je, ironično, odigrao svoju poslednju utakmicu, piše Večernji.hr.