- Dešavalo se da se probudim ujutru i nemam od čega da kupim doručak. Onda izađem na ulicu i ljudi se slikaju sa mnom, a ti samo moliš boga da ne sretneš nekoga da moraš da ga pozoveš na kafu, jer nemaš kako da je platiš. Danas se toga ne stidim, jer je to trnje koje je moralo da mi načne kožu i da shvatim da zbog muzike treba krvariti. Tada sam bio ponosan da ovo sve kažem, tek posle 20 godina sam rešio da ispričam istinu, jer na estradi ne smeš da ćutiš. Oduvek sam se razlikovao od estrade i zato i nisam za šoubiznis. Samo sam želeo da budem jedan običan momak iz kraja i danas se tako ponašam. Nikad nisam žudeo za skupim stanovima, kolima, već sam želeo da imam novca da bih uložio u muziku. Nikad se nisam bahatio, jer sam tako vaspitan. Na početku nisam želeo da sedim po kafićima, nisam izlazio u grad, na nastupe sam nosio knjige, to me je držalo budnim i trezvenim, a ne estradne priče. E to me je na kraju i koštalo i zato sam bio toliko puta opljačkan od strane menadžera.