Izvor:Foto: Jutjub printskrin/AP Archive
DAN KAD JE SVET GLEDAO U SRBIJU Zarobljavanje vojnika SAD '99
01.04.2026.
16:07
OSMOG DANA NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, tačnije 31. marta 1999. godine, srpske odbrambene snage zadale su težak udarac znatno nadmoćnijem agresoru.
Pripadnici Vojske Jugoslavije zarobili su trojicu američkih vojnika u uspešnoj zasedi kod Preševa, dok su NATO bombarderi nastavili da razaraju infrastrukturu i pokušavaju da slome otpor našem narodu.
U rejonu sela Slavujevac, graničari Niškog korpusa postavili su zasedu i oko 22 časa zarobili Endrjua Ramireza (tada 24-godišnjak iz Los Anđelesa), Kristofera Stouna (25-godišnjaka iz Smit Krika) i Stivena Gonzalesa (21-godišnjak iz Hantsvila), pripadnike izviđačke čete 1. pešadijske divizije SAD, poznate kao "Velika crvena jedinica", stacionirane u Švajnfurtu u Nemačkoj.
Prema zvaničnim podacima, američki vojnici su bili deo mirovnih snaga UN (UNPREDEP) stacioniranih u Makedoniji. Oni su ušli na teritoriju SRJ u oklopnom vozilu „Hamvi“ (HMMWV), gde su upali u zasedu i predali se bez otpora.
Komandant Niškog korpusa general Negoslav Nikolić odmah je obavestio komandanta Treće armije generala Nebojšu Pavkovića, koji je lično, zajedno sa generalom Vladimirom Lazarevićem, posetio vojnike na terenu u zoni borbenih dejstava, kao i njihove američke zarobljenike.
BloombergAdria.com
General Pavković je odao priznanje vojnicima za izuzetno hrabro i profesionalno izvršavanje zadataka.
U svom dnevniku Pavković opisuje da su američki vojnici zarobljeni u zasedi koja im je bila postavljena u rejonu sela Slavujevac, u blizini Preševa.
Pavković piše i o razgovoru koji je imao sa predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem posle zarobljavanja Amerikanaca. Negde pre ponoći, zazvonio je telefon. Pavković je mislio da ga zove načelnik generalštaba Dragoljub Ojdanić, ali sa druge strane veze je bio Milošević.
BloombergAdria.com
Milošević je, tvrdi Pavković, čestitao na uspehu i zahtevao da se prema zarobljenim vojnicima postupa korektno i humano, strogo po odredbama Ženevske konvencije.
Šta se još desilo 31. marta 1999.
- predsednik SAD Bil Klinton odbacio kao neprihvatljiv predlog Slobodana Miloševića da se obustavi NATO napad i sva pitanja rešavaju političkim putem
- posle sastanka sa Miloševićem, ruski premijer Jevgenij Primakov otputovao u Bon. Misija bila neuspešna, NATO najavio proširenje i pojačavanje napada na SRJ
- hakeri iz Jugoslavije upali u sajt i sistem e-pošte NATO, saopšteno iz Alijanse
- nekoliko desetina ljudi protestovalo ispred Bele kuće zbog agresije NATO na SRJ. Protesti i u Grčkoj, hiljade Grka blokiralo je ulaz u vojnu bazu u mestu Araksos, a na ulice izašli i Moskovljani
Svet su obišli snimci Radio-televizije Srbije na kojima su prikazani zarobljeni vojnici sa vidljivim modricama i povredama lica, što je izazvalo oštre reakcije Vašingtona. Jugoslovenske vlasti su tvrdile da su povrede zadobijene tokom samog savladavanja.
Beograd ih je tretirao kao ratne zarobljenike, dok je NATO tvrdio da su oni bili deo mirovne misije UNPREDEP i da su "kidnapovani" sa teritorije Makedonije.
Incident je izazvao paniku u Pentagonu i Londonu, a zarobljenici su nakon nešto više od mesec dana pušteni uz posredovanje trećih strana. Oni su oslobođeni 1. maja 1999. godine nakon posete američkog sveštenika i aktiviste DŽesija DŽeksona, koji je pregovarao sa tadašnjim Slobodanom Miloševićem o njihovom puštanju kao gestu dobre volje.
On je doputovao u Beograd 29. aprila 1999. godine sa verskom delegacijom. NJegov cilj je bio čisto humanitaran, jer zvanična američka administracija predvođena Bilom Klintonom nije želela da pregovara sa Miloševićem. DŽekson, tada 57-godišnjak, već je imao istoriju onoga što su neki nazivali „privatnom diplomatijom“ usmerenom na pomoć Amerikancima u inostranstvu. To je uključivalo oslobađanje pilota američke mornarice 1984. godine koga su zarobile sirijske snage nakon što je oboren u Libanu, oslobađanje 22 Amerikanca koja su bila zarobljena na Kubi i oslobađanje američkih državljana koje je držala iračka vlada u pripremi za prvi Zalivski rat.
Nakon višečasovnih razgovora, Milošević je pristao da oslobodi vojnike kao „gest dobre volje“. DŽekson je kasnije izjavio da je presudnu ulogu odigrala zajednička molitva.
Oni su 1. maja predati u hotelu „Jugoslavija“, i odatle su autobusom prebačeni u Mađarsku, a zatim u bazu Ramštajn u Nemačkoj.
Odmah po puštanju, vojnici su izrazili olakšanje i zahvalnost, kako jugoslovenskim vlastima na odluci, tako i DŽesiju DŽeksonu na posredovanju.
BloombergAdria.com
Jedan od njih, Kristofer Stoun, je na zvaničnoj ceremoniji u Beogradu izjavio je:
- Želeo bih da izrazim zahvalnost jugoslovenskoj vladi na saosećanju i našem oslobađanju. Ne gajimo nikakvu zlu krv prema jugoslovenskom narodu. Tretman je bio veoma human.
Drugi zarobljeni vojnik, Stiven Gonzales, uputio je emotivnu poruku porodici:
- Žao mi je što sam vas izložio tolikom bolu i agoniji, prenosi Cape Cod Times.
Kada su autobusom prešli granicu, zajedno sa DŽesijem DŽeksonom su pevali poznatu pesmu pokreta za građanska prava: "Konačno slobodni, konačno slobodni..." (Free at last, free at last...).
Inače, DŽesi DŽekson je preminuo 17. februar 2026. u 84. godini života.
BloombergAdria.com
- Morao sam da ga ubedim koje su mu opcije. Jedan od neuspeha rata je neuspeh diplomatije, komunikacije i poverenja - govorio je svojevremeno DŽekson za Asošijejted pres.
Ramirez i druga dva vojnika, narednik Kristofer Stoun i specijalista Stiven Gonzales, nisu znali da se ovo dešava.
- Bez ikakvog objašnjenja Jugosloveni su došli i odveli nas. Izveli su nas, sa lisicama na rukama i svim ostalim, u jednu sobu. Video sam kamere CNN-a i nekih drugih novinskih agencija - rekao je Ramirez za Bi-Bi-Si.
- I tu je bio DŽesi DŽekson. Nismo imali nikakva saznanja, niti pojma šta se dešava. Kasnije sam se našalio da mislim da je to mesto ludo - čak su i sveštenika DŽeksona zarobili! - dodao je.
Nakon povratka, vojnici su prošli kroz stroge vojne debrifinge. Stiven Gonzales je godinama kasnije u intervjuima opisivao trenutke zarobljavanja kao „najstrašnije u životu“, navodeći da su se plašili pogubljenja u prvim satima nakon što su opkoljeni u šumi.
Isto je smatrao i Endrju Ramirez koji je priznao da je u trenutku zarobljavanja, dok je klečao između svojih drugova, bio ubeđen da je to kraj i da će ih pogubiti, navodi se na sajtu Vazduhoplovne baze Edvards.
BloombergAdria.com
Kasnije, u detaljnijim intervjuima (poput onih za PBS Frontline), opisali su svakodnevicu. Dane su opisivali kao „usamljene i monotone“. Bili su smešteni u zasebnim ćelijama i nisu imali međusobni kontakt veći deo vremena. Gonzales je ispričao da je vreme prekraćivao radeći sklekove i čitajući Bibliju koju mu je poklonio DŽesi DŽekson. Više o tome možete pročitati OVDE.
Ovo je jedan od retkih slučajeva zarobljavanja američkih vojnika, koji je jasan dokaz da ponosna Vojska Jugoslavije nije slomljena. Pored ovog događaja, u svetskim okvirima poznati su i slučajevi zarobljavanja američkih vojnika u sukobima u Iraku, Afganistanu (slučaj Boa Bergdala) i tokom Vijetnamskog rata.
BloombergAdria.com
Danas se dokazi o ovom događaju čuvaju na dve lokacije u Srbiji. U Vojnom muzeju u Beogradu je izloženo njihovo vozilo Humvee registarskih oznaka 1ID 1-26 INF C-24, koje je postalo jedna od najpopularnijih atrakcija muzeja, dok se Narodnom muzeju u Vranju u spomen-sobi se čuva deo njihove lične opreme, uključujući šlemove, pancire i delove naoružanja odnosno automatske puške M16 i pištolji.
Ova akcija je značajno podigla moral jugoslovenske vojske, jer je pokazala da je moguće direktno se suprotstaviti i zarobiti američke vojnike na terenu, uprkos vazdušnoj superiornosti NATO-a.