Sudbina sveta u 460kg uranijuma: Tramp i Putin na dve strane

Umesto sveobuhvatnog sporazuma koji bi obuhvatio sve sporove odjednom, iransko rukovodstvo sada predlaže razdvajanje ključnih pitanja: bezbednosti, energetike i nuklearne energije - sa ciljem postepenog smanjenja tenzija.

Takav model trebalo bi da otvori prostor za ograničeno poverenje i konkretan razvoj događaja na terenu, ali ostaje pitanje da li će Vašington pristati na strategiju koja nuklearno pitanje potiskuje u drugi plan.

U tom kontekstu, Iran je, preko pakistanskih posrednika, predstavio novi predlog za nastavak pregovora sa SAD, u vreme kada su direktni kontakti praktično zamrznuti.

Prema informacijama koje je preneo Aksios, pozivajući se na američke zvaničnike i dobro obaveštene izvore, predlog je razmatran tokom posete iranskog ministra spoljnih poslova Abasa Arakčija Islamabadu. NJegova suština je jasna: prvo rešavanje rata i bezbednosne krize, uključujući ponovno otvaranje Ormuskog moreuza, pa tek onda ulazak u složene pregovore o nuklearnom programu.

Ormuski moreuz, kroz koji prolazi značajan deo svetske nafte, ima ključni geopolitički i ekonomski značaj. Iran smatra da bi njegovo ponovno otvaranje i ukidanje američke pomorske blokade bio snažan signal deeskalacije.

Shodno tome, predlog uključuje mogućnost produženja postojećeg primirja ili čak postizanja trajnog sporazuma o okončanju sukoba.

Tek nakon stabilizacije bezbednosne situacije, u trećoj fazi, otvorili bi se pregovori o nuklearnom pitanju, koje Vašington smatra prioritetom. Iranski analitičari objašnjavaju da plan predviđa konkretne tehničke ustupke. Među njima je i mogućnost smanjenja nivoa obogaćenog uranijuma sa 60 na 20 procenata, što bi omogućilo njegovu upotrebu u medicinske i civilne svrhe.

Istovremeno, Teheran očekuje recipročne poteze, ukidanje američkih sankcija, odmrzavanje finansijskih sredstava blokiranih od Islamske revolucije i potencijalnu kompenzaciju zbog dugogodišnjeg ekonomskog pritiska.

Dok Iran pokušava da redefiniše okvir pregovora, američka strana ostaje oprezna. Predsednik Donald Tramp održava sastanke sa svojim timom za nacionalnu bezbednost kako bi razmotrio sve opcije, uključujući diplomatske i bezbednosne scenarije. Ključni spor se i dalje vrti oko približno 450-460 kilograma visoko obogaćenog uranijuma, koji SAD smatraju potencijalnom pretnjom zbog mogućnosti njegove brze vojne upotrebe.

Za Vašington, nema ozbiljnog pregovaračkog procesa bez rešavanja ovog pitanja.

S druge strane, Iran odbacuje svaku ideju o predaji uranijuma, ističući svoje pravo da razvija civilni nuklearni program i odbacujući pritiske koji bi mogli da ugroze njegov suverenitet.

Tu na scenu stupa treći ključni akter – Rusija.

Zato se poseta iranskog ministra spoljnih poslova Abasa Arakčija smatra izuzetno važnom. Naime, razgovori između Arakčija i ruskog predsednika Vladimira Putina u Sankt Peterburgu fokusirali su se i na mogućnost da Rusija preuzme oko 460 kilograma obogaćenog uranijuma.

Ovo otvara prostor za kompromisno rešenje prema kojem bi Moskva preuzela i skladištila sporni materijal, što bi formalno zadovoljilo bezbednosne zahteve SAD, a Iran ne bi morao direktno da preda svoj strateški resurs Vašingtonu. Takav model bi omogućio smanjenje tenzija i stvorio uslove za nastavak pregovora, bez direktnog političkog poraza za bilo koju stranu, što ga čini potencijalno prihvatljivim rešenjem za sve uključene aktere.

Takav model je već bio na stolu, ali ga je američka strana do sada odbacila. Međutim, činjenica da se on ponovo razmatra pokazuje koliko je situacija složena i koliko su sve strane spremne da traže alternativne načine. Rusija ovo vidi kao priliku da ojača svoju globalnu ulogu posrednika, dok Iran dobija prostor da očuva svoje političko dostojanstvo, a SAD potencijalni mehanizam za kontrolu nuklearnog rizika. Lopta je sada u Trampovom dvorištu.

Iza svih predloga i diplomatskih inicijativa odvija se šira geopolitička igra. Vašington želi da ograniči iranske nuklearne kapacitete na duži rok, Teheran nastoji da sačuva suverenitet i obezbedi ekonomski oporavak, dok Moskva pokušava da kapitalizuje svoju poziciju između dve strane. Sudbina nekoliko stotina kilograma obogaćenog uranijuma tako postaje ključni simbol moći, poverenja i mogućeg kompromisa u jednoj od najopasnijih kriza savremenog sveta.

Dok pregovori i diplomatske inicijative traju, na terenu se odvija mirnija, ali podjednako ozbiljna kriza – ona koja pogađa pomorce zarobljene u srcu globalne energetske rute.

Šef udruženja vlasnika tankera za naftu „Intertanko“ upozorio je da su hiljade pomoraca zarobljene u Ormuskom moreuzu, suočavajući se sa ozbiljnim psihološkim stresom, iscrpljenošću i direktnim pretnjama po živote. Generalni direktor udruženja Tim Vilkins istakao je da se zdravlje posada na brodovima kontinuirano pogoršava i da bi snabdevanje hranom i osnovnim potrepštinama moglo postati sve teže. Naglasio je da su pomorci izloženi neizvesnosti, produženom pritisku izolacije i nemogućnosti promene posade nedeljama, a na nekim brodovima i mesecima.

Mnogi od njih su ograničeni na brodove, nesposobni da stignu do kopna, dok se suočavaju sa svakodnevnim vestima o eskalaciji tenzija u regionu. Strah od mogućih incidenata i neizvesnost oko povratka kući stvaraju stalni osećaj anksioznosti. Neki članovi posade takođe prijavljuju simptome iscrpljenosti, nesanice i emocionalne nestabilnosti. Vilkins je takođe upozorio na neujednačen odgovor država.

Neke zemlje, poput Filipina, ograničavaju ili potpuno sprečavaju promene posade, dok druge insistiraju na hitnoj repatrijaciji svojih građana. Takve razlike dodatno komplikuju situaciju i ostavljaju mnoge pomorce u svojevrsnom pravnom i logističkom vakuumu, bez jasnog datuma za njihov povratak kući.

Ormuski moreuz tako postaje poprište humanitarne i ljudske krize koja pogađa hiljade ljudi koji nemaju direktan uticaj na političke odluke, ali snose njihove posledice.