Stanica krije tajnu: Binaro21 otkrila preživela logorašica

Svakoga dana kroz tu stanicu prođe više od 320 hiljada putnika, turisti zastaju da fotografišu monumentalnu fasadu, a putnici žure prema vozovima koji povezuju Italiju s ostatkom Evrope. Međutim, malo ko zna da se ispod sjajnih perona i velikih dvorana decenijama skrivao prostor iz kojeg su tokom Drugog svetskog rata hiljade ljudi slane prema logorima smrti.

Ispod milanske železničke stanice nalazi se Binario 21 (Kolosek 21) — tajna podzemna platforma koju su nacisti i italijanski fašisti koristili za deportaciju Jevreja, političkih protivnika i partizana prema Aušvicu i drugim logorima, piše CNN.

Monumentalna građevina kao simbol moći

Milano Centrale otvoren je 1931. godine, u razdoblju kada je Benito Musolini već čvrsto kontrolisao Italiju. Stanica je trebalo da pokaže snagu države i modernost režima, pa se nije štedelo na njenoj izgradnji.

Masivna fasada ukrašena je stubovima u rimskom stilu, velikim kipovima, reljefima, lavljim glavama i monumentalnim dekoracijama koje podsećaju na antičko doba. Unutrašnjost je jednako impresivna: ogromna stepeništa, mozaici, visoki svodovi i monumentalne dvorane stvaraju utisak palate, a ne železničke stanice.

- Do 1931. režim je već bio vrlo čvrsto učvršćen - rekla je istoričarka Vanda Vilkoks, opisujući razdoblje u kojem je stanica dovršena.

Projekat je još 1912. osmislio arhitekta Ulise Stakini, inspirisan rimskom i egipatskom arhitekturom, no tokom fašističkog razdoblja dodati su brojni simboli režima. Među njima su i „fasces” — snopovi štapova, simbol vlasti u starom Rimu, po kojem je fašizam i dobio ime.

Stanica je decenijama predstavljala ponos Milana i Italije. Tokom predstavljanja Zimskih olimpijskih igara Milano–Kortina 2026. fasada je bila osvetljena u bojama italijanske zastave uz slogan: „L’emozione di essere italiani” (Uzbuđenje što si Italijan).

Ipak, upravo ispod tog simbola nacionalnog ponosa skriva se jedno od najmračnijih mesta italijanske istorije.

BloombergAdria.com

Tajni podrum ispod perona

Ispod glavnih putničkih platformi arhitekta je projektovao poseban prostor za transport pošte i robe. Bio je to moderan logistički sistem za ono vreme: dve podzemne platforme povezane okretnicom i velikim liftom koji je vagone podizao na nivo glavnih perona.

Sve je bilo skriveno od pogleda putnika. Upravo će taj sistem tokom rata postati savršen alat za tajne deportacije ljudi.

BloombergAdria.com

Nakon Musolinijevog pada 1943. godine i italijanske kapitulacije, Nemačka je okupirala sever i središte zemlje.

Fašistički režim je već ranije doneo rasne zakone, ali tek pod nacističkom okupacijom počinju masovne deportacije.

BloombergAdria.com

- Bez pomoći lokalnih ljudi taj sistem ne bi mogao da funkcioniše - rekla je istoričarka Tamara Kolačiko, objašnjavajući organizaciju deportacija.

Put bez povratka

Deportacije su se uglavnom odvijale noću. LJudi su dovođeni u podzemni prostor i naguravani u drvene vagone koji su ranije služili za prevoz robe ili stoke. U svaki je ulazilo između 60 i 80 ljudi, toliko zbijenih da nisu mogli da sednu. U svaki je ulazilo između 60 i 80 ljudi, toliko zbijenih da nisu mogli da sednu. Poređenja radi, kada su se isti vagoni koristili za konje, maksimalan broj bio je šest životinja po vagonu.

- Nije bilo prozora, toaleta, hrane ni vode - rekla je Santerini.

Put do Aušvica trajao je oko sedam dana. Bez hrane, vode i osnovnih uslova mnogi nisu preživeli ni samo putovanje.

BloombergAdria.com

Jevreji su uglavnom deportovani ravno u Aušvic, dok su politički zatvorenici i radnici koji su odbili da proizvode oružje za naciste često slani u Mauthauzen, logor prisilnog rada u Austriji.

Među deportovanima bila je i Lilijana Segre, tada 13-godišnja devojčica koja je 1944. s ocem poslata u Aušvic.

Ona je jedina iz svoje uže porodice preživela Holokaust, a 2018. postala je doživotna senatorka Italije.

NJeno svedočanstvo bilo je ključno za kasnije otkrivanje tajnog prostora ispod stanice.

Mesto koje danas podseća na najmračnije poglavlje Evrope

Podzemni prostor otvoren je za javnost 2013. godine kao Memoriale della Shoah di Milano — Memorijal Holokausta u Milanu. Danas posetioci mogu hodati originalnim platformama i slušati svedočanstva preživelih.

Na ulazu se nalazi i „Zid ravnodušnosti”, umetnička instalacija koja upozorava na ćutanje i nezainteresovanost društva koje je omogućilo progon.

- Ovo su učinili Italijani i odgovornost je naša - kaže Kolačiko.

Milano Centrale tako danas nije samo jedna od najlepših evropskih železničkih stanica, nego i snažan podsetnik na tragediju skrivenu decenijama.