PAŽNJA NA 105km GRANICE: NATO brine za Suvalkski koridor

Niz vojnih aktivnosti, bezbednosnih upozorenja i novih mera zaštite infrastrukture pokazuje da u evropskim prestonicama raste zabrinutost zbog mogućih poteza Rusije i njenog predsednika Vladimira Putina. Posebnu pažnju izazvale su velike vojne vežbe koje je Belorusija, najbliža ruska vojna saveznica, prošle nedelje provela nedaleko od Suvalkskog koridora.

Reč je o strateški izuzetno važnom području koje baltičkim državama omogućava kopnenu povezanost s ostalim članicama NATO-a, a zbog svog položaja već se godinama smatra jednom od najosetljivijih tačaka evropske odbrane.

Francuski predsednik Emanuel Makron okupio je političke lidere na zatvorenom sastanku s predstavnicima obaveštajnih službi. Nakon bezbednosnog izveštavanja predstavio je dodatne mere kojima Francuska namerava da zaštiti ključnu infrastrukturu od sve učestalijih ruskih hibridnih operacija. Zabrinutost je izrazio i poljski premijer Donald Tusk, upozorivši da bi Moskva mogla da napadne članice NATO-a projektilima ili bespilotnim letelicama, a zatim da pokuša da prikaže takve incidente kao slučajne događaje. Britanske vlasti istovremeno su savetovale stanovništvu da se pripremi za mogući rat, među ostalim stvaranjem zaliha pitke vode i konzervirane hrane. Komandant britanskih oružanih snaga ocenio je da se njegova zemlja nalazi u „najopasnijim” okolnostima u poslednjih nekoliko decenija, piše Si-En-En.

Nemačke zdravstvene ustanove takođe se pripremaju za scenario mogućeg ruskog napada. Kancelar Fridrih Merc upozorio je da Evropu očekuju „odlučujući trenuci” u „odbrani slobode i mira na našem kontinentu”.

BloombergAdria.com

Bezbednosna situacija podstakla je na delovanje čak i Švajcarsku, državu koja decenijama neguje politiku neutralnosti. NJena nova strategija nacionalne bezbednosti predviđa snažniju otpornost društva i institucija, kao i unapređenje sposobnosti odbrane u slučaju oružane agresije.

Istovremeno je američki predsednik Donald Tramp neočekivano izvestio o pomacima u pregovorima o uspostavi stalne baze američke kopnene vojske u Poljskoj. Samo dve nedelje pre toga u Moskvu je, u poverljivoj misiji, uputio direktora CIA-e kako bi ruskim vlastima preneo upozorenje da ne napadaju teritoriju NATO-a.

Takav sled događaja upućuje na sve izraženiju zabrinutost evropskih i američkih zvaničnika da bi ruski predsednik navodno mogao da pokuša da proširi sukob van ukrajinskih granica. Nove informacije o mogućim razmerima ruske pretnje pojavile su se prošle nedelje i u Sjedinjenim Američkim Državama. Američki savezni tužioci podigli su optužnice protiv pet osoba osumnjičenih za saradnju s ruskim obaveštajnim strukturama. Prema tekstu optužnice, osumnjičeni su bili povezani s međunarodnom mrežom koja je pripremala napade i ubistva u više država, uključujući američku teritoriju. Istražitelji tvrde i da je ista grupa organizovala napade na civilne i vojne objekte širom Evrope.

Ti navodi se nadovezuju na bezbednosne incidente s kojima se evropske države suočavaju već duže vreme. Kibernetički napadi, sabotaže, podmetnuti požari, neovlašćeni ulasci bespilotnih letelica u vazdušni prostor, kao i pokušaji oštećivanja strateški važnih objekata postali su deo bezbednosne svakodnevice. Nemačka je prošlog meseca upravo Rusiju optužila za napad dronom na civilnu vazdušnu luku. Za NATO poseban problem predstavlja način na koji Moskva može da sprovodi takve aktivnosti, a da pritom ne izazove nedvosmislen početak otvorenog oružanog sukoba.

BloombergAdria.com

Sabotiranje saobraćajnih i energetskih sistema, ometanje rada aerodroma, slanje dronova preko granica Saveza ili angažovanje kriminalnih grupa za likvidacije predstavljaju aktivnosti u takozvanoj „sivoj zoni”. NJihova zajednička karakteristika jeste mogućnost prikrivanja stvarnih nalogodavaca i izbegavanja direktne odgovornosti. Takav pristup ruski predsednik može da koristi kako bi ispitao koliko su članice NATO-a spremne da zajednički reaguju na pojedine incidente. Različiti pogledi saveznika o primerenom odgovoru, ali i o tome da li određena provokacija zahteva uopšte reakciju, dodatno otvaraju prostor Moskvi za delovanje. Ipak, znatno ozbiljniji problem nastao bi kada bi Putin odlučio da pređe granicu dosadašnjih hibridnih operacija.

Mogući odgovor nalazi se na području između Poljske i Litvanije, gde se proteže približno 105 kilometara dug Suvalkski koridor. Taj uzak granični pojas jedina je kopnena veza Litvanije, Letonije i Estonije s preostalim teritorijama NATO-a. U hipotetičkom scenariju Rusija bi, uz moguću podršku Belorusije, mogla da pošalje svoje jedinice na ograničeni deo tog područja. Umesto opsežne vojne invazije, kakva bi podrazumevala masovan ulazak ruskih tenkova u Poljsku, Moskva bi mogla da pokuša da sprovede operaciju manjeg obima i da je predstavi kao izolovani incident koji ne zahteva širu eskalaciju, piše Si-En-En.

BloombergAdria.com

Putin bi takav potez mogao da opiše kao ograničenu vojnu akciju ili ga uopšte ne bi javno komentarisao. Istovremeno bi ruska strana mogla da ističe da nema nameru da izazove veći sukob, dok bi se neslužbenim komunikacijskim kanalima širila upozorenja da bi vojni odgovor NATO-a mogao dovesti do nuklearnog rata. U takvom scenariju strateška važnost operacije ne bi proizlazila isključivo iz mogućnosti prekidanja kopnene povezanosti baltičkih država. NJen bi cilj mogao biti utvrđivanje verodostojnosti sistema kolektivne odbrane na kojem počiva Severnoatlantski savez.

Postavlja se više pitanja - da li bi svih 32 članica NATO-a postiglo saglasnost o vojnom sukobu s Rusijom radi oslobađanja ograničenog dela savezničke teritorije? Da li bi Vašington bio spreman da se suoči s mogućnošću nuklearne eskalacije zbog napada na Litvaniju? Kakvu bi odluku u takvim okolnostima donele Nemačka i Francuska?

BloombergAdria.com

Na takva pitanja nije moguće unapred dati pouzdan odgovor. Upravo neizvesnost oko mogućeg odgovora saveznika predstavlja ključan problem za verodostojnost politike odvraćanja. Glavni sekretar NATO-a, Mark Rute, ove godine je komentarisao simulaciju sukoba koja je predviđala rusku vojnu akciju na području Suvalkskog koridora. Pojasnio je da Savez redovno uvežbava postupanje u sličnim okolnostima, a onda i poručio da bi svaki takav napad izazvao razorni odgovor.

Međutim, ostaje pitanje koliko ruski predsednik veruje u odlučnost NATO-a. Napetosti između Vašingtona i pojedinih njegovih najbližih saveznika, među kojima je i Kanada, dodatno otvaraju prostor nesuglasicama o jedinstvu Saveza u slučaju ozbiljne bezbednosne krize. Rat u Ukrajini pokazao je evropskim državama da se savremeni sukobi ne vode samo na frontu i da vojna spremnost sama po sebi nije dovoljna za očuvanje funkcionalnosti države. Uz naoružanje i vojnu opremu, presudnu važnost imaju otpornost elektroenergetskog sistema, sposobnost bolnica da prihvate veliki broj povređenih, rezervni komunikacijski kapaciteti, kao i saobraćajna infrastruktura koja može da nastavi da funkcioniše i u vanrednim okolnostima.

BloombergAdria.com

Jednako je važno osigurati da državne institucije mogu da obavljaju svoje zadatke tokom dugotrajne krize, bez obzira na intenzitet vojnih napada i pritisaka na civilno stanovništvo. Poseban izazov predstavlja očuvanje društvene stabilnosti. Stanovništvo mora biti sposobno da podnese posledice sukoba, a da pritom ne dođe do ozbiljnog narušavanja društvene kohezije i dodatnog produbljivanja postojećih podela. Upravo zato NATO sve veću pažnju posvećuje nacionalnoj otpornosti svojih članica. Savez je ovog nedelja objavio ažurirane zahteve koji obuhvataju širok raspon područja, od neprekinutog rada javnih institucija i sigurnosti energetskog snabdevanja do dostupnosti hrane, pitke vode, zdravstvenih usluga i komunikacijskih sistema tokom „kriza i sukoba”.

Zvaničnici NATO-a pritom analiziraju ukrajinska iskustva u održavanju temeljnih javnih službi tokom kontinuiranih ruskih napada. Takav razvoj događaja pokazuje koliko su se promenili odnosi u području odbrambenog planiranja. Ukrajina, koja je godinama usvajala znanja i iskustva članica NATO-a, sada svojim praktičnim iskustvom iz rata doprinosi pripremama samog Saveza.

NATO nastoji da pokaže Moskvi da eventualna agresija ne bi samo izazvala snažan vojni odgovor nego i naišla na države sposobne da održe funkcionisanje ključnih sistema uprkos napadima, piše Si-En-En. Drugim rečima, cilj nije samo uveriti Rusiju da bi napad imao visoku cenu, nego i da njime ne bi mogla da ostvari svoje strateške namere. Pripremljenost civilnih i vojnih struktura time postaje sastavni deo odvraćanja, što ujedno objašnjava niz novih sigurnosnih mera koje se poslednjih dana najavljuju širom Evrope.

BloombergAdria.com

Evropsku bezbednosnu situaciju dodatno komplikuje činjenica da su američki vojni kapaciteti istovremeno angažovani u više strateški važnih regiona. Sjedinjene Američke Države održavaju vojnu prisutnost u Evropi, vode rat protiv Irana na Bliskom istoku i nastoje da odvrate Kinu od mogućih vojnih poteza u indopacifičkom području. Takav raspored snaga podrazumeva znatno opterećenje američkih odbrambenih resursa. Sistemi protivvazdušne odbrane, ratni brodovi, obaveštajna oprema i raspoložive zalihe municije ne mogu se istovremeno u punom opsegu koristiti na svim mogućim kriznim žarištima.

Iako je Trampova administracija preduzela korake usmerene na jačanje NATO-a, otvorena su pitanja o tome kako bi američki predsednik postupio kada bi neka članica Saveza bila direktno napadnuta. Ta neizvesnost posebno je važna u kontekstu obaveze kolektivne odbrane, prema kojoj se napad na jednu članicu smatra napadom na celi Savez. Moskva pritom može da uzme u obzir američke globalne vojne obaveze i političke razlike među zapadnim saveznicima pri proceni mogućih posledica sopstvenih poteza. Ruske snage i dalje su snažno angažovane u ratu protiv Ukrajine, ali za izazivanje nove krize s NATO-om Moskva ne bi nužno morala da pokrene invaziju uporedivu s onom iz februara 2022. godine.

Umesto toga, mogla bi postepeno da povećava intenzitet pritiska na zapadne države. Takav scenario obuhvatao bi sabotaže, kibernetičke operacije, pripremu atentata, napade dronovima ili projektilima, a potom i ograničenu vojnu akciju kojom bi se proverila spremnost NATO-a da ispuni svoje odbrambene obaveze. U tom kontekstu ponovo se nameće pitanje Suvalkskog koridora. Da li bi američki predsednik bio spreman da uđe u direktan vojni sukob s Rusijom radi odbrane tog uskog kopnenog pojasa? Da li bi takvu odluku podržalo američko stanovništvo? Neizvesnost koja prati takva pitanja može imati posledice za politiku odvraćanja, posebno ako bi rusko rukovodstvo procenilo da među članicama NATO-a ne postoji dovoljna spremnost na zajedničko delovanje.

BloombergAdria.com

Nakon završetka Hladnog rata evropske države su tokom približno trideset godina postepeno smanjivale deo svojih odbrambenih kapaciteta i sistema civilne pripravnosti. Mogućnost velikog rata na evropskom kontinentu dugo se smatrala malo verovatnom. Vojni budžeti i obim novačenja u mnogim su državama znatno smanjeni, dok su pojedini sistemi civilne zaštite izgubili važnost koju su imali tokom hladnoratovskog razdoblja. Istovremeno se evropska bezbednosna arhitektura u velikoj meri oslanjala na pretpostavku da će Sjedinjene Američke Države u slučaju ozbiljne pretnje obezbediti potrebnu vojnu podršku.

Početak rata u Ukrajini, njegov nastavak i promene u međunarodnim odnosima doveli su u pitanje takav pristup. Evropske države sada teže da ubrzano ojačaju odbrambene sposobnosti, unaprede civilnu zaštitu i povećaju otpornost infrastrukture kako bi bile spremnije za moguće nove sigurnosne krize. Pritom nije reč samo o proceni stvarnih ruskih vojnih mogućnosti, nego i o tome kako Moskva doživljava odlučnost zapadnih saveznika. Verodostojnost odvraćanja zavisi, među ostalim, o tome veruje li rusko rukovodstvo da bi pokušaj napada na teritoriju NATO-a izazvao odlučan i usklađen odgovor, piše Si-En-En.

Beloruske vojne vežbe u blizini Suvalkskog koridora zato privlače toliku pažnju. Iako je Rusija i dalje zaokupljena ratom u Ukrajini, evropske prestonice nastoje da procene postoji li mogućnost da Moskva zaista testira granice savezničkog jedinstva. Ključno pitanje za NATO jeste kako uveriti rusko rukovodstvo da eventualnim širenjem sukoba ne bi moglo da ostvari željene ciljeve. Najave novih bezbednosnih mera, jačanje odbrambenih kapaciteta i pripreme civilnih sistema pokazuju da evropske države tom izazovu pridaju sve veću važnost. U pozadini svih tih poteza nalazi se zabrinutost da bi ruski predsednik mogao drugačije da procenjuje odlučnost NATO-a i da zaključi da mu postojeće međunarodne okolnosti pružaju prostor za nove vojne ili hibridne operacije.

Si-En-En