Gde to ima: Dolaze na posao, ne rade ništa i primaju platu
Izvor: Nportal
12.10.2026.
12:11
DOK kompanije širom sveta uvode veštačku inteligenciju, smanjuju troškove i zahtevaju sve veću produktivnost, u Japanu pojedini stariji zaposleni i dalje dolaze u kancelariju i primaju platu, iako imaju veoma malo obaveza.
Iza ove neobične poslovne prakse krije se priča o lojalnosti, starenju stanovništva i osećaju da čovek više nije potreban, piše "Klix.ba".
Dok se na globalnom tržištu rada sve češće govori o otkazima, automatizaciji i veštačkoj inteligenciji koja menja način poslovanja, Japan se suočava sa drugačijim problemom. Pojedini zaposleni godinama dolaze na posao, zadržavaju platu, ali gotovo da nemaju konkretne zadatke.
BloombergAdria.com
Ovaj fenomen poznat je kao „madogivazoku“, što se na srpski najčešće prevodi kao „pleme pored prozora“. Naziv opisuje zaposlene koji su nakon dugogodišnje karijere u istoj kompaniji premešteni na pozicije sa malo odgovornosti i ograničenim uticajem na poslovanje.
Umesto da vode projekte, donose odluke ili upravljaju timovima, njihov radni dan može da se svede na pregledanje dokumentacije, odgovaranje na nekoliko mejlova, razgovore sa kolegama i čekanje kraja radnog vremena.
Na prvi pogled, takva situacija može da deluje kao posao iz snova. Međutim, iza nje se krije mnogo složenija priča o odnosu prema radu, sigurnosti zaposlenja i profesionalnom dostojanstvu.
Plaćeni da dolaze na posao, ali bez važnih zadataka
Fenomen „madogivazoku“ uglavnom se povezuje sa zaposlenima u kasnim pedesetim i šezdesetim godinama, koji su veliki deo radnog veka proveli u istoj kompaniji.
Kada se promene poslovne potrebe, njihove veštine zastare ili njihova nekadašnja radna mesta prestanu da postoje, pojedini poslodavci odlučuju da ih ne otpuste, već da ih prebace na manje zahtevne pozicije.
Takvi zaposleni mogu da zadrže radni odnos i određeni nivo prihoda, ali njihova profesionalna uloga postaje znatno manja.
U pojedinim slučajevima, njihov doprinos kompaniji svodi se na minimum, pa se postavlja pitanje zbog čega su i dalje na platnom spisku.
Ipak, važno je naglasiti da „madogivazoku“ nije zvanična kategorija zaposlenih koja postoji u svim japanskim kompanijama. Reč je o poslovnom fenomenu koji se povezuje sa tradicionalnim modelom zapošljavanja i problemima nastalim usled promena u organizaciji rada.
Skoro polovina ispitanih mladih radnika kaže da ima takvog kolegu
Istraživanje japanske konsultantske kompanije Šikigaku, sprovedeno među 300 zaposlenih starosti od 20 do 39 godina, pokazalo je da je 49,2 odsto ispitanika navelo da u njihovoj kompaniji postoji stariji kolega koji gotovo ništa ne radi.
Čak devet od deset ispitanika ocenilo je da takva praksa negativno utiče na radno okruženje.
Među najčešće navedenim problemima bili su pad radnog morala, koji je pomenulo 59,7 odsto ispitanika, povećano opterećenje ostalih zaposlenih, koje je navelo 49 odsto, kao i dodatni troškovi za kompaniju, na koje je ukazalo 35,3 odsto učesnika istraživanja.
Ovi rezultati predstavljaju stavove anketiranih zaposlenih, a ne dokaz da gotovo polovina svih japanskih kompanija ima radnike koji nemaju stvarne obaveze.
Za mlađe kolege problem je, međutim, lako razumljiv. Dok jedni rade pod pritiskom rokova, preuzimaju dodatne zadatke i odgovaraju za rezultate, drugi zadržavaju radno mesto i platu iako njihov doprinos deluje znatno manji.
Takva razlika može da izazove nezadovoljstvo, oslabi motivaciju i stvori osećaj nepravde među zaposlenima.
Zašto japanske kompanije jednostavno ne daju otkaz?
Odgovor se delimično krije u tradicionalnom japanskom modelu zapošljavanja, koji je dugo podsticao dugoročnu lojalnost kompaniji i napredovanje povezano sa radnim stažom.
U takvom sistemu zaposleni su često veliki deo profesionalnog života provodili kod jednog poslodavca, dok su kompanije zauzvrat pružale određeni stepen sigurnosti i stabilnosti.
Međutim, poslovanje se menja, tehnologija napreduje, a potrebe kompanija postaju drugačije. Radna mesta koja su nekada bila važna mogu da izgube značaj, dok se od zaposlenih očekuje da ovladaju novim veštinama.
Poslodavac tada može da bira između otkaza, prekvalifikacije, premeštaja na drugo radno mesto ili zadržavanja zaposlenog na poziciji sa manje obaveza.
U pojedinim slučajevima, premeštanje starijeg radnika na manje zahtevno mesto predstavlja način da se izbegne direktan sukob i sačuva dugogodišnji radni odnos.
Takav pristup, međutim, može da bude skup. Kompanija nastavlja da isplaćuje zaradu, dok ostali zaposleni ponekad preuzimaju dodatne zadatke.
S druge strane, iskustvo starijih radnika može da bude veoma vredno ako se iskoristi za obuku mlađih kolega, savetovanje ili prenošenje znanja.
Problem nastaje kada za takvo iskustvo više nema odgovarajuće uloge, a zaposleni ostane na radnom mestu bez jasne svrhe.
Japan ima sve više starijih radnika
Fenomen „madogivazoku“ ne može se posmatrati odvojeno od demografskih promena u Japanu.
Ova zemlja spada među države sa najstarijim stanovništvom na svetu, zbog čega produžavanje radnog veka i veće učešće starijih osoba na tržištu rada predstavljaju važne ekonomske teme.
Prema podacima koji su ranije objavljivani u poslovnim analizama, više od četvrtine stanovnika Japana starijih od 65 godina bilo je zaposleno 2022. godine.
Japanski sistem podstiče poslodavce da omoguće starijim radnicima da nastave da rade i nakon uobičajene starosne granice za penzionisanje, kroz različite oblike nastavka zaposlenja i angažovanja.
To, međutim, ne znači da svaki zaposleni ima pravo na istu platu, isto radno mesto ili neograničeno produženje radnog odnosa.
Cilj ovakvih politika jeste da stariji ljudi imaju više mogućnosti da ostanu ekonomski aktivni, dok kompanije nastavljaju da koriste njihovo znanje i iskustvo.
Ipak, postoji velika razlika između stvarnog nastavka rada i pukog zadržavanja zaposlenog na platnom spisku.
Ako osoba nema zadatke, odgovornost ili priliku da doprinese, formalno zaposlenje ne mora nužno da znači i profesionalno ispunjenje.
Plata ostaje, ali nestaje osećaj da je radnik potreban
Za nekoga ko se suočava sa neizvesnošću na tržištu rada, mogućnost da zadrži platu bez velikih obaveza može da deluje kao idealna situacija.
Međutim, iskustvo može da bude potpuno drugačije za osobu koja je decenijama vodila timove, donosila odluke i imala važnu ulogu u poslovanju kompanije.
Takav zaposleni može odjednom da se nađe u kancelariji u kojoj niko ne traži njegovo mišljenje, nema značajne zadatke i više ne učestvuje u važnim projektima.
To ne znači da će svaka osoba u takvoj situaciji biti nezadovoljna. Nekima manji pritisak i sigurnost prihoda mogu da odgovaraju, dok drugi mogu da osete da su izgubili profesionalni identitet.
Za mnoge ljude posao nije samo izvor zarade. On predstavlja i osećaj pripadnosti, odgovornosti i saznanje da njihovo znanje nekome koristi.
Kada taj osećaj nestane, radno mesto može da postane izvor frustracije čak i ako plata redovno stiže.
Zato se ova pojava ne može posmatrati samo kroz pitanje produktivnosti. Važno je i da li zaposleni ima mogućnost da nastavi da uči, prenosi znanje i bude deo kolektiva.
Dok veštačka inteligencija menja tržište rada, Japan otvara drugačiju dilemu
U mnogim kompanijama veštačka inteligencija postaje jedan od razloga za reorganizaciju poslovanja, automatizaciju zadataka i smanjenje troškova.
Zaposleni se sve češće suočavaju sa zahtevom da unapređuju svoje veštine i prilagođavaju se tehnologijama koje menjaju način obavljanja posla.
Japanska praksa zadržavanja starijih radnika pokazuje drugačiju stranu tog procesa. Umesto da zaposleni čija je nekadašnja uloga oslabila odmah izgube posao, moguće je zadržati ih i pokušati da im se pronađe drugačija funkcija.
Takav pristup može da pruži veću sigurnost, ali i da stvori problem ako se pretvori u dugotrajno profesionalno sklanjanje bez jasne svrhe.
Jedno od mogućih rešenja jeste da kompanije iskustvo starijih radnika povežu sa novim tehnologijama, mentorstvom i poslovima u kojima njihovo znanje i dalje ima vrednost.
Na taj način zaposleni ne bi bili zadržani samo formalno, već bi nastavili da doprinose radu kompanije.
Posao nije samo plata koja stiže na račun
Japanski fenomen „madogivazoku“ otvara pitanje koje prevazilazi granice jedne zemlje: da li je bolje sačuvati radno mesto po svaku cenu ili pronaći način da zaposleni, bez obzira na godine, nastave da imaju stvarnu ulogu u organizaciji?
Odgovor nije jednostavan. Sigurnost zaposlenja može da bude važna za radnike i njihove porodice, ali kompanije moraju da vode računa i o produktivnosti, troškovima i ravnopravnom raspoređivanju posla.
S druge strane, godine iskustva ne bi trebalo automatski da budu razlog za isključivanje radnika iz poslovnih procesa. Znanje stečeno tokom višedecenijske karijere može da bude dragoceno ako postoji način da se prenese i iskoristi.
Zato priča iz Japana nije samo priča o ljudima koji primaju platu, a gotovo ništa ne rade. Ona govori i o tome šta se događa kada zaposleni ostanu bez profesionalne uloge, kako kompanije tretiraju dugogodišnje radnike i koliko je važno da radno mesto ima smisao.
Jer posao nije samo novac koji stiže na račun. Za mnoge ljude on predstavlja i osećaj da su potrebni, korisni i deo nečega većeg.