"DŽoni je loš čovek!" Štulić reagovao na izjavu kolege

"DŽoni Štulić je loš čovek, sada evo ponovo to kažem. Ne treba mešati lik i delo. Zaista smo se potrudili da ga gurnemo u neki fokus jer smo osećali da to vredi. On više nije tražio ničije mišljenje, nego je samo tražio potvrdu onoga što je mislio da je ispravno, a mislio je da je apsolutno u svemu u pravu. Autor vrhunskih stihova, vrhunskih pesama ali se kao čovek pokazao kao loš", rekao je Hus.

U međuvremenu, oglasio se DŽoni Štulić, a njegovu pisanu reakciju na Husovu izjavu da je loš čovek prenosimo u celosti:

"A sad ću prijeći na Husa, pošto vrti jednu te

istu priču već desetljećima, pogotovo nakon

hrvatskog osamostaljenja (što ne znači da je i

prije bio išta bolji). Tu njegovu priču - kako

nisam bio dovoljno dobar za Valjak (na svu sreću)

- treba naći u kolutanju mojih očiju prilikom

izvođenja njegovih glazbenih bisera, a još i

više u njegovom hvastanju posjedovanja demo

snimka (radi se o dvanaest pjesama, i, bez brige,

Aki ih pjeva), kad reče da bi mnogi na Zapadu

dali masne pare za nj, jasno, nije imao na

umu jedino skupljačku vrijednost istog, nego bjeh,

hoću li reći, izuzetan gitarista, ako i

derah ritam, dapače, ritam gitaristom se i smatrah

(ne u klasičnom rock smislu), jer sola su dosadna, a ja

imadoh još pune ruke posla s komponiranjem,

pjevanjem, menadžerstvom, tiskom, pa i plaćanjem najvećeg

poreza na Balkanu, da ne pominjem ljubavne jade

i podstanarstvo. Riječju, Hus nije skladatelj, ni za

milion godina neće uspjeti pjesmu napraviti,

to je što se tiče glazbe, ali bio je izvrstan

solo gitarista (u ono doba), međutim, najveća

teškoća mu je sporost poimanja – da mu misao

pređe jedan metar od dupeta do glave treba mu

sva reinkarnacija, unatoč svim za tu svrhu od

boga stvorenim ganglijama. Tako može biti da ga

otpuste iz vojske ne samo zbog unutarnjeg uha,

nego i razumijevanja – ako nađu da je ispod

svakog nivoa – budući je usklađenost pokreta

veoma važna, pogotovo kod usiljenih marševa.

Što se tiče međusobnog prebijanja dugova, Hus

napravi odličan posao na oba moja singla,

uglavnom zato što sam, oslobođen produciranja,

imao vremena nadzirati sve i svakoga (što sam

radio i kao producent, sve organiziravši,

ali neslužbenim se često više postiže nego

službenim, jer onda se ne spava na ušima), na primjer,

njegova produkcija Haustorovog prvog albuma,

(kod produkcije mislim na zvuk), je možda trunku bolja

od Mlinarčevog zvuka mog prvog albuma, koji je

najgora zvukovna ploča u povijesti rokenrola.

Zauzvrat, unaprijed mu se odužih dvotjednom probom

ča mu dade novu krv na kojoj sve do danas opstaje,

jer Valjak je sedamdeset osme, pred njegov odlazak u

vojsku, bio mrtvorođenče. Na sâm pomen dvotjednog

vježbanja s DŽonijem bez problema puni Arene.

Prelazim na ekavicu. Međutim, ne stoji, što Hus

negde u novinama veli, da je vodio Azru

u studio na demo snimanje dok još ni imena

nisu imali (toliko je neuk, što se prevodi

kao ignorant, da je to strašno, i, uostalom, to

na svoju ruku uradi, što znači da mu se lampica,

namirisavši korist, upali). Beše to pred leto

sedamdeset osme, imadosmo nastupe pre toga,

pa to i uslovi da se Hus primi istoga - demo

snimaka - pogotovo jer je u vojsku išao, pa se

sa životom opraštao, a možda je hteo i nešto

novo započeti, kad se vrati, jer dobro je znao

svoje poslovne mogućnosti, ali nije imao

pesama niti sveže krvi koja mu je otada

produžila glazbeni život sve do sada, unatoč

povremenim prekidima i odjavama istoga.

Tu se, dakle, itekako okoristio, izravno

i posredno, što je jedno drugo nadopunjavalo.

Sa glazbene strane, to nije bilo sjajno zbog sijaset

razloga: odvratnog fuša u kome se sve radilo,

čemu je veoma pogodovala tadašnja lozinka,

‘niko me ne može toliko malo platiti koliko

ja mogu malo raditi,’ kao i svega ostaloga.

Također (tu isto dajem Husu za pravo), nije bilo

razumevanja između mene i drugih pankrtskih

glazbenika, pa je Truli opravdano primetio

da to ništa ne valja, to jest da ovi nemaju pojma

(onda su uspeli kao Film, premda sa novim pevačem,

što pomogne njihovom slučaju). Zatim sam ja tešio

Husa u oktobru tê iste godine, zatekavši ga

u uniformi na Azrinom nastupu, prilikom tê

turneje po Hrvatskoj od deset gradova – što njemu

sve do dana današnjeg ne uspeva (otkako svira

uglavnom oko Celja, moguće zbog grofova Celjskih),

mimo sve pomoći domaćih i stranih Pivovara

ča mu omogućuju sponzorski život – što poluči

da smo nedugo potom, dolaskom proleća, otvorili

pesme u njegovom stanu da vidimo šta imamo

(vežbali smo šest njegovih i šest mojih pesama, i

dok moje trajahu dve i po minute sa tridesetak

obrata akorda, njegove behu petominutne

sa četiri akorda, A mol, G dur, F dur i E dur),

ali tu je najveći problem bila moja gitara,

imadoh, naime, belog Strata koji se nikako

nije dao naštimati, dok mu je treća žica bila

mrtva - zbog slabog spoja vrata i trupa je zvučala

poput tremola. To je kao da igrate na travi

bez krampona, odnosno čepova, o nekoj taktici

igre nema ni govora. Što to, što Akijeva muka

pevanja u visokom ključu, pa otuda mome uhu

skičanja (ta uostalom, sasvim smo iz drugog fazona),

što kolutanje očima, tek sve to uslovi da se

jedino basista Fuma zapali, kome se to jako

svidi, a ni Stančiću nije bilo mrsko, međutim,

da bi to uspelo moralo se pevača zameniti,

novu gitaru nabaviti, pa, krenuvši kao Klif

Ričard i Šedouzi, svoje samoljublje zatomiti,

i, dakako, menadžera, kojem me proslede za gajbu

pive, razuveriti. To je tada bilo previše.

Ali, pogledamo li unatrag, sve što Valjak ikad

napravi bejaše sedamdeset deveta (Jablan) i

osamdeseta (Kad Miki kaže da se boji), dakle,

mogli su komotno sa mnom u odelima tamburati

do osamdeset četvrte, a onda do rata umesto

Ekaterine Velike Sedam sekretara dobiti,

i priliku da se po njima trg nazove imati.

Eh da je bilo pameti, unatoč besmislicama

koje neumorno prosipa, barem što se mene tiče,

premda njegovo umovanje zahteva debele živce,

otprilike kao da slušate čoveka sa govornom

manom, pa se od napora da ga shvatite i koju

misao umesto njega pravilno izrazite i

uobličite - kad mu već tačno nameru i htenje

unapred predosetite - silno umorite i sve

dođavola pošaljete, osobito jer celo vreme

prdi u prašinu, odnosno bezuspešno sere kvake,

ili koji god tekući izraz može pokriti svu tu

urođenu jalovost i jalnost koja proizlazi

iz tê muke (tupog mozga, a zahtevne glave), dakle,

secira mene, a misli na sebe, vraćajući se

više od četrdeset leta unatrag - da se okružih

samo onima koji bi mi povlađivali, jer se

držah bogom, što je čista bljezgarija, budući obe

postavke isisa iz prsta, dapače, on je taj koji

klimavce treba, inače ga od mene ne bi odbilo

moje kolutanje očima na njegova glazbena

pregnuća (dokaz da se smatram bogom), i pogotovo

moje zajebantsko pevanje u Jabuci (na suho,

bez benda i nastupa) njegovih tadašnjih uspešnica,

poput ‘prevela me mala žednog preko vode, aj dao

sam joj previše slobode,’ ili ‘obuci večeras

traperice tesne i one svoje cipelice besne,’

da bih okončao sa ‘strašno jedno smo mi.’ To mu se,

naravno, odmah dojavi, i to mi njegovu zlovolju

navuče, za što me čisto zabole, pogotovo ako

uzmemo u obzir da već i pre toga izjavi kako

ne shvata ozbiljno revolucionara koji od

svoje revolucije pravi novce. Najveći uspeh mu

beše uguzivanje preko Mlinarca u sistem; otad

traje preko pedeset leta, jer UDBA je sudba, a

OZNA sve dozna, da on, jadan, ne ostane bez posla.

Međutim, bez mene bi se on do osamdesete skroz

ugasio, jer obično je vojni rok karijere

ustavljao, a njemu je bend već tada, sedamdeset

osme, pre vojske, mrtav bio, bez ikakvih izgleda,

doduše, on odsluži šest meseci, budući ga zbog

slabog sluha otpuste ranije, što je sasvim u redu,

pošto mu međed prdne u uho prilikom rođenja,

to i bude razlog, rekao bih, da nijednu pesmu

ne napravi, ali ja sam sve potrebno za uspeh već

postavio i svojim tokom nastavljao, a on mi je

u tom času trebao manje nego Mlinarec njemu

u njegovom, uz opasku (zbog poredbe i odnosa

veličina) da provedoh sa njime dve sedmice (i

nikad posle toga ne zasvirah kao Kvarni paljak),

dok on bude sa Dragutinom barem pola godine

(isprva žicajući da mu bude predgrupa, a onda,

uguzivši se, otprati ga, snimivši album s njime,

te nastavi bez Geca kao Grupa dvjesto dvadeset

pune tri godine – nema šta, dobra otpremnina), dakle,

vozi se na mom dahu života preko četrdeset

godina, dok bi ovako (da nije bilo njega) u

igru upao ovaj ili onaj ili neko treći,

pošto se to naprosto nije moglo izbeći, kad ništa

manje nego danas palih i žarih u toj nedođiji.

To spada u predodređenost, i još sijaset toga.

Rečju, on se ogrebao o mene, a ne ja o njega.

Otuda svojim himbenim pokroviteljstvom pokušava

sakriti pravo stanje stvari - da je niko i ništa.

To kažem stoga što izjavljuje da mi htede pomoći,

stavljajući Jablana i Mikija na svoje ploče,

premda je dogovor među nama bio da mu prepuštam

sviranje tê dve pesmice, a zauzvrat dobivam singl,

čisti poslovni odnos zbog čega i bude producent

(vidite kako izvrće i laže, jer na račun svog

grebanja i uguzivanja sve do danas i u svakom

sistemu, čvrsto ukorenjen, bez ijedne pesme traje).

U svakom slučaju, pokaza se to dobar đir i dil,

pa i dril, pošto najbolje uratke sa mnom ostvari.

Nadalje, Hus Salijeri veli kako nema dobro

mišljenje o meni, jer dobar autor ne znači da je

i dobar čovek - tog se stava već desetlećima po

medijima drži, premda jošte razloge za taj sud

ne pruži, moguće zato što je lakše prorok biti

nego sa večernjom školom nešto obrazložiti. No

ne mislim da je večernja škola u pitanju (to je to

visoko obrazovanje kojim se diči), već skliski

deo njegove ličnosti koji je grozno frustriran i

pun kompleksa, suočen sa rascepom između htenja

i mogućnosti. Imam dojam da Husa grize savest

- zamine pedesetak godina, a on baš ništa za

pokazati nema s čim će izaći pred Svetog Petra -

ma koliko se trudio nju potisnuti. Valja se

ponadati da će se Pero nekako smilovati,

ako samo poradi sledećeg primera Husove

uviđavnosti: u polučasovnom dokumentarcu

o sebi (Hrvatsko društvo skladatelja), na pitanje

o meni, konačno dođe k sebi, pa to Sfećiju

prepusti, Sfećiju, ča se mladošću, glupošću, pa i

revolucionarstvom pohvali. A tek da mi gitara

stoji kao sedlo na devi - tad bude u punoj formi

(Sfeći). Nepatvoreni Pero Kvrgić. Komičar živi.

Uz sve to, skupa sa Sfećijem, uzima od ZAMP-a i

postotak od praznih CD-ova; ktome mu ni Breginu

‘magareću klupu’ nikako ostavit ne uspeva.

Zato ne veruje u revoluciju ča pravi novce,

već samo u onu koja isplaćuje novce, pošto

za ono prvo nema dara, a za ovo potonje

(po zakonu velikih brojeva i pokroviteljstava),

hvala bogu, još uvek ima dovoljno Pivovara.

Stoga dobivši Porina za životno delo primeti:

“Da je dodana neka izdašna financijska nagrada

to bi bilo još bolje” - u skladu sa ‘strašno jedno smo mi.’

Na primer, ovako će pred sviranje u beogradskoj

Areni, jer treba posetioce nečim privući

(toliko se kurči da to prosto nije za podneti):

"Drago Mlinarec je radio album i to nije srećna

priča, jer nije on mogao da kontoliše DŽonija.

Kad je album izašao svi su pljuvali produkciju.

Međutim, Mlinarec nije imao nikakvu kontrolu,

nego je DŽoni preuzeo komandu, ali kad je

krenula loša produkcija, onda se ogradio.

Mlinarec nije mogao sa njim. DŽoni je diktirao.

Sa mnom ne bi mogao tako jer smo bili (nismo) u

prevelikom klinču" (za dobar zvuk je najviše zaslužan

Petko Kantardžijev). "Kad smo radili njegove pesme

bilo je po mom: ‘Tako to treba i tako će to biti’"

- naglašava Hus. - Što se tiče Mlinarca to uopšte

nije tačno (Hus ništa o tome ne zna, osim onog

što mu je Mlinarec mogao reći). Ja nisam imao

nikakvu kontrolu, pošto je Mlinarcu prepušteno

miksanje, kao producentu (on je u studiju bio

protiv svoje volje, tako da se nije znalo ko pije,

a ko plaća, da li on, snimatelj, ili možda i

dvojica, ja ili Lajner sa jebanim bubnjem), a da

prethodno nisam sa njim prosvirao tê pesme, kao

sa Husom (on, zapravo, pozvavši me k sebi, imade

samo tê pesme snimljene u akustičnoj verziji

- želeo je da snimim to što će biti na ploči - a da

nikad Azru nije čuo, niti mu je to uopšte

bilo blisko, niti je išta o zvuku znao, dakle,

sve ono što je bitno, jer tako se stvari postavljaju),

dodatno tome sa Husom sam, kao gitarist, imao

daleko bolje razumevanje, budući je Mlinarec

iz nekog drugog sveta, da već ne pogađam kojeg. A

Husu je sa mnom išlo sve po loju, otkako sam sve

pre toga sa njim postavio, i mešao sam se samo

gde bi to bilo potrebno, na primer, da se ostavi

čitav solo na kraju Balkana i nešto oko sola

Poziva na ples. Međutim, postavka pesme je moja

- uređena kompozicija kakvu sam hteo čuti

i onako kako se trebala uživo izvoditi

(unatoč tome što je imao slobodu svirati

gitaru po svome, kao i Pađen, jer ionako

moraju nešto svirati, a to je prouzročilo

da su najbolje deonice u životu sa mnom dali),

jasno, sa dve gitare, jer uživo se morah triju

prilagođavati ili pak sasvim nove aranžmane

iznalaziti (na prvom singlu se nađoše neke

zdravorazumske sitnice koje nisu bile moje,

na primer, Stančićev predlog za uvod na A šta da radim).

Poimence, na Balkanu svira samo solo (dadoh mu

i def da solo otprati) i kratku frazu između

strofa i na početku - tarararam, tarararam, ta

tara, sve ostalo je moj aranžman. Na Šta da radim

svira onako kako smo po mome uvežbali, jer

nijesam imao primedbi, niti je išta bilo

po njegovom - ja sam kompozitor, a ne on, ktome se

o mojim pesmama radilo, dodatno tome, kao

gitaristi, obojica bejasmo sramežljivi, pa se

uopšte nijesmo nadmetali, niti je to išlo

uz Novi talas, kojem se on morao prilagoditi.

Za drugi singl je došao na probu i uhvatio

lako ritam za Poziv na ples, odsviravši solo po

mojem ukusu, kao i na Ženama koje prolaze

kroz grad (mimo toga ništa drugo); a na instrumentalu

sredinu, odnosno drugi i treći deo. Tom zgodom

sam od početka svedočio miksanju, za razliku

od prvog singla, kad sam nepozvan došao u Lisinski

bosih nogu (za dobru sreću), našto su Petku i Husu

od zaprepaštenja iskočile, ako ne i ispale,

oči. Inače, uvek sam puštao goste da rade

po svome, sve dok bi to bilo po ukusu mome.

A doista nikad veće naklade nosača zvuka

od mene nije prodavao, iako je sâm tako

izjavljivati voleo, naročito osamdesetih,

i kad mene okolo nije bilo, ma je treću ligu

predstavljao, sve dok se nije u Kradeze upisao.

‘Nakon spektakla u pulskoj Areni, koji produkcijski

ide uz bok sa svjetskom ljigom, Hus otkriva formulu

trajanja brenda’ - naslov iz dvije hiljade šesnaeste.

Zašto ga onda žulja moje - njegovih ljiga - pevanje?

I da sam ja ušićario na njemu izjavljuje?

Ali pevah ih osamdeset treće, posle uspeha

i sveg poreza, na suho i bez plaćene publike!

Preostaje samo da je mislio na svoj položaj u

sistemu, kao guzičara, prirepka i amebe.

A tu izjavu o revolucionarstvu i novcima

valja staviti u vremenski okvir kada je nastala,

naime, upravo tada je Den Sjaopin postavljao

smjernice kineskog razvoja, opisavši to u tri

koraka: prvi, da do kraja osamdesetih u Kini

bude dovoljno hrane i ođeće za sve; drugi, da se

dohodak po glavi stanovnika u devedesetima

treba učetverostručiti; da bi se tek onda u

sljedećem stoljeću moglo u nove radne pobjede

jurnuti; i evo Kine na čelu svjetske povorke.

Promijeniću temu i reći nešto o Mlinarčevoj

ulozi producenta na prvoj ploči: potakne me

na to neki članak u novinama đe Hus navodi

zgodu iz Zvečke, kad mi je Drago (po njemu) prišao,

skinuo naočare i rekao: “Opali mi šamar,”

ali nije u produžetku ono što Hasanefendić

navodi da mi je kazao, da ga nisam slušao,

ako je da serem i beknuo. Gec, naime, nije

uopće ništa govorio, dapače, u jednom davnom

razgovoru se i potužio da od mene nije

do riječi doći mogao, što je bila istina,

međutim, to nije bilo povezano s miksanjem

ili bilo kakvom glazbenom saradnjom, već s jednom

zgodom iz auta, kad smo išli iz studija (nemam

pojma čijeg auta i ko je vozio), a ja se

sjedeć s njim na zadnjem sjedištu raspričao, dok je

on bez teksta ostao (ne mislim da mu je to škodilo,

ako mu očigledno i nije pomoglo). Škarica ga

nađe za jamca u studiju, te se zbog toga posla

sretosmo prvi put u dvorištu Studentskog Centra.

Što se tiče tog nesretnog prvog albuma, Drago bješe

padobranac koji padne u nepoznato područje.

Potpuno isto kao jedna zgoda koju nađoh u

novinama. Neka muška klapa iz Zagreba pođe

u predahu snimanja (bude to isti studio Jadran

filma) u obližnji lokal, đe se zadrže na pijači

pola sata, a onda se vrate dovršiti posao,

kad, zapjevavši, neko grozno zafalša, pogledaju se,

i spaze da je s njima došao neki cuger iz

bircuza. Siguran sam da ga nijesu namlatili.

Zato me iznenadila Gecova ponuda u Zvečki."