Izvor:Foto: Vikipedija

ANTIČKE PSOVKE: Ovako se nekada psovalo

Izvor: Nportal

26.03.2022.

17:20

DRASTIČNI primeri gnusnih poruga, uzajamnih drskih omalovažavanja, provokacija i dinamike nipodaštujućih verbalnih ekscesa, mogu se u izobilju naći još u istoriji književnosti antičkog Rima, kao i u književnosti klasične Grčke.

Antička rimska književnost može se razmatrati iz više uglova.

Denis Pauš, profesor klasične filologije na Univerzitetu u Drezdenu, u svojoj knjizi Virtuozna podlost. Umeće vređanja u antici (C. H. Beck Verlag, Minhen 2021), izbrao je jedan njen vrlo ljudski aspekt, naime temu nipodaštavanja drugih ljudi.

Od virtuozne podlosti u komedijama Nevija i Plauta do Petronijevog Satirikona, može se naći i zabavno i zlobno.

Posle uvodnog razmatranja Pauš sistematizuje materiju u sedam tematskih krugova, shodno političkom otporu, rivalstvu između političara, odnosno književnika, svakodnevnim duelima vređanja, ponižavanja ili podsmevanja bilo u odnosu na poziv/profesiju ili poreklo.

Izrazi poput Ti si pohotljivac, proždrljivko, kockar!, u antici su bile još umerene uvrede.

Čak i virtuozi uglađenih izraza kao Ciceron, koji je u verbalnim duelima sekao oštrom sabljom, rado je upotrebljavao i elegantni mač.

Grube poruge nisu pojava od dolaska interneta: još u antici je ta veština dosegla forme posebnog umeća.

Klasični filolog Denis Pauš sakupio je najvisprenije među njima, kao na primer – Ti oglođana haringo, flekavi persijski kaftanu, bure puno soli, gnjila maslino, napunjen si belim lukom kao rimski robovi-veslači.

BloombergAdria.com

 

Ovakva omalovažavanja i pokude imaju kako kulturno-istorijsku, tako i delektirajuću vrednost.

Kao retorička tehnika, nipodaštavanja su doživljavala konjukturu i oslikavala su društvene odnose dotične epohe.

Tako je Ciceron mislio da on živi u „in tam maledica civitate““ („u gradu koji čezne za porugama“).

U osnovi, docna rimska republika bila je idealni humus za kalkulisane uvrede.

Umeće uvrede autor nudi već na početku svoje knjige citiranim tiradama ispisanim Plautovim perom (2. vek p.n.e), u kome nekakav ljubavni pustolov grdi oca lake devojke koja mu je zapala za oko.

Politička klima u Rimu, počev od građanskih ratova, bila je pod dominacijom protivnika i socijalnih osporavanja.

Posebno su omraženi bili nekadašnji robovi koji su se domogli novca. Za Pauša je Rim u poznom republikanskom dobu nalik Libeku u vreme Budenbrokovih.

Tu je rasuto mnogo žuči i otrova između tradicionalista i modernista.

Uvrede kao ars invectiva (umeće poruge) imale su u antičkoj retorici definisano mesto.

One su bile sastavni deo carskog školskog sistema.

Kvintilijan je svojim učenicima savetovao da se tom veštinom ne služe kao progimnazmata.

Ovaj pojam potiče iz oblasti sporta i označava Grke koji se zagrevaju pred takmičenje.

Mimo etabliranih pesama kao poruga, nude se i komedije, epigrami i satire, kao solidne formule za vređanja svih vrsta.

A, Paušovi izvori su principijelno dela antičke književnosti i istoriografije.

Prelaz između retorički regulisanih izliva gneva i spontanih poplava poruga čine brojni grafiti kao na premer u Pompejima.

Albanus je peder! – klasičan je primer, koji se i danas sa nepromenjenom formulacijom može videti na zidovima kuća.

Što se sadržaja tiče, autor Pauš ga tematski sistematizuje na sledeći način: između rivala u politici, između pesnika, socijalnih grupa, starosedelaca i tuđinaca, normalnih i ekscentrika.

Motivi su seksistički, ksenofobni ili izraženi u klasičnim jezičkim slikama.

Ovde je na delu pravi hate speech i shitstorm  iz antičkog sveta – istinitog, lepog i dobrog.

Da se upravo Ciceron jednog dana žalio što živi u Rimu u kome su uvrede rado viđene (in tam maledica civitate), nije lišeno komike.

Ovaj najveći autoritet antičke retorike bio je i velemajstor u nipodaštavanju. Tako je jednoga dana svog političkog protivnika nazvao Ti crno ništavilo, parče izmeta, bruko.

Sve jedno da li političari, pesnici ili filozofi – svi su znali da vulgarno sočno i masno uzvrate ako im se kogod ispreči.

Ponekad ni pokojnici nisu pošteđeni uvreda, kao na primer car Klaudijus kome je Seneka, umesto da primereno njegovom carskom statusu, plete apoteotičke himne, on ga je blasfemično unizio i predstavio kao tikvana.

Čak ni slavni Julije Cezar nije bio pošteđen takvih napada rečima omraze i poruga.

Denis Pauš, najkraće, nudi najbolje od antičkih uvreda, jer kod njega defiluju prvorazredni spisatelji kao što su Plaut, Katul, Horacije, Juvenal, Marcijal… Drezdenski klasični filolog ovom knjigom približava fenomen verbalnog nasilja kao sastavnog dela retoričke i književne prakse antike.

(Danas)

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".