BILA JE JEZIVA: Od njenih metoda su čak i nacisti strepeli

U koncentracionim logorima su stradali ljudi od novorođenčadi do staraca. Mnogi govore da tekstove o akterima i događajima tog vremena ne mogu da čitaju; te priče jesu iznimno potresne, ali su ujedno i glas žrtava koji bi trebalo da čujemo. Da znamo šta su preživeli i sa kakvim ljudma su se susretali - sa ciljem da nešto naučimo.

Holokaust je pružio mogućnost da najmračnije strane pojedinaca izađu na videlo. Dok se Adolf Hitler, Jozef Mengele i Hajnrih Himler s pravom pamte kao najveći krivci počinjenih zločina, bilo je i drugih aktera čija imena nisu ušla u istorijske knjige. Jedna od tih osoba bila je Ilsa Koh.

Ilsa Koh, rođena je kao Margareta Ilsa Keler u Drezdenu u Nemačkoj 22. septembra 1906. godine, u radničkoj porodici. NJeno detinjstvo je bilo sasvim mirno: učitelji su je smatrali ljubaznim i nasmejanim detetom, a sa 15 godina je krenula u školu računovodstva, što je bila retka prilika pružena ženi, kad je obrazovanje u tom periodu u pitanju. 

Počela je da radi kao knjigovođa u vreme kada se nemačka privreda borila za opstanak, posle Prvog svetskog rata. Početkom 1930-ih ona i mnogi njeni prijatelji su se pridružili Nacističkoj partiji.

Hitler je bio ubedljiv govornik, a njegovo obećanje da će ukinuti u Nemačkoj nepopularni Versajski sporazum, privuklo je mnoge Nemce koji su se da povrate identitet i jedva sastavljali kraj s krajem. Koh se pridružila Hitlerovoj partiji.

Tamo je upoznala budućeg supruga Karla Ota Koha, sa kojim se venčala 1936. godine. Naredne je Karl postavljen za upravnika koncentracionog logora Buhenvald, koji se nalazio u blizini Vajmara u Nemačkoj. Bio je to jedan od prvih i najvećih logora, otvoren ubrzo nakon Dahaua. Na gvozdenoj ulaznoj kapiji je pisalo "Jedem das Seine" što znači "Svako dobije ono što zasluži".

Ilsa Koh se takođe zaposlila u Buhenvaldu i tokom narednih nekoliko godina stekla reputaciju jedne od najsurovijih nacistkinja. NJen prvi posao u logoru je bio da od novca uzetog od zatvorenika izgradi sportsku salu i manji hipodrom na kom je mogla da jaše.

Kohova je kasnije svoj hobi koristila kao povod za mučenje zatvorenika. Ona bi jahala pored njih, a ko bi je pogledao, ona bi ga bičevala. 

Preživeli zatvorenici su se kasnije, tokom njenog suđenja, prisećali da je uvek bila posebno uzbuđena kada je u gasnu komoru slala decu.

Još jedan njen hobi je postao glavna tačka sporenja tokom Nirnberškog suđenja. U pitanju je bila njena kolekcija abažura, korica knjiga i rukavica, za koje se tvrdi da su napravljene od ljudske kože.

Svedoci su se kasnije prisećali da je Ilsa Koh često jahala kroz logor kako bi tražila zatvorenike koji su imali karakteristične tetovaže. Pre nego što bi odabrani zatvorenici bili poslati na kremaciju, navodno im je skidana koža koju je ona kasnije držala u svojoj kući. Ovi predmeti su pronađeni nakon oslobođenja logora i služili su kao ključni dokazi tokom njenog suđenja.

Ona i njen muž su uhapšeni 24. avgusta 1943. godine u Buhenvaldu. Čak su i članovi partije i ostali zaposleni u logoru poznati po svojim nedeljima i ubistvima, smatrali da su njene metode mučenja neprikladne.

Gospođa Koch, je u Buhenvaldu imala nekoliko ljubavnika. Ostali su zapisi da je njen muž naredio da se pogubi čovek koji mu je dijagnostikovao i lečio ga od sifilisa, kako tajna nikada ne bi bila otkrivena.

Upravnik Koh je osuđen na smrt nedelju dana pre nego što je Buhenvald oslobođen, dok je Ilsa Koh oslobođena, uglavnom zbog nedostatka dokaza. Istražitelji nisu mogli da dokažu da su abažuri i drugi predmeti zapravo napravljeni od ljudske kože. Ilsa je u svojoj odbrani insistirala da su napravljeni od kože životinja.

Nakon oslobođanja logora 1945. godine, počela je da se priča o sadističkoj naravi Kohove i javnost je vršila pritisak da joj se ponovo sudi.

Ilsa Koh je 1947. godine izvedena pred Generalni vojni državni sud za suđenje o učinjenim ratnim zločinima. Ona je tada objavila da je u osmom mesecu trudnoće, što je šokiralo javnost iz dva razloga. Prvo, pre suđenja nije imala kontakt ni sa jednim muškarcem osim sa američkim islednicima, od kojih su mnogi bili Jevreji, a drugo, imala je 41 godinu. Uprkos trudnoći, optužena je učešće u ubistvima u Buhenvaldu i osuđena na doživotni zatvor zbog "kršenja zakona i običaja ratovanja".

U braku je - pre hapšenja - rodila jednog sina, a drugo dete, čiji otac je bio nepoznat, je rođeno dok je bila u zatvoru. Oba deteta su završila u hraniteljskim domovima. 

Dve godine nakon osude, general Lucius D. Klej smanjio joj je kaznu na četiri godine. Prema Kleju, do smanjenja je došlo jer nije bilo ubedljivih dokaza da je birala zatvorenike sa tetovažama ili da je posedovala bilo kakve predmete od ljudske kože. Sud je zauzeo stav da su predmeti možda ipak bili od kozije kože i ona je puštena. General je izjavio: "Ne gajim simpatije prema Ilsi Koh. Bila je žena izopačenog karaktera i loše reputacije. Učinila je mnoge stvari koje su za osudu i kažnjive po nemačkom zakonu. Sudili smo joj kao ratnom zločincu po određenim optužbama."

Javnost je bila zgrožena njenim puštanjem na slobodu. Tokom drugog suđenja, koje je počelo 1950. godine, često je padala i morala je da bude udaljena iz suda. Preko 250 svedoka saslušano je tokom suđenja, uključujući 50 svedoka odbrane. Četvoro ljudi je svedočilo da je videlo Kohovu kako bira zatvorenike sa tetovažama, ili da su videli ili učestvovali u proizvodnji abažura od ljudske kože. Kao što se i ranije dešavalo, zbog nedostatka dokaza, ova optužba je na kraju odbačena.

Sud je 15. januara 1951. godine, doneo presudu u odluci napisanoj na 111 stranica. Ona nije prisustvovala ovom suđenju, a osuđena je za: podstrekavanje na ubistvo, podstrekavanje na ubistvo u pokušaju i podstrekavanje na krivično delo nanošenja teških telesnih povreda, na doživotnu kaznu zatvora sa trajnim oduzimanjem bilo kakvih građanskih prava. Tokom svog boravka u zatvoru, nekoliko puta je podnosila žalbe, ali je uvek bila odbijena.

Ilsa Koh je 1. septembra 1967. godine izvršila samoubistvo u zatvoru. Sahranjena je u neobeleženom grobu na zatvorskom groblju.
Abažuri nikada nisu pronađeni, a čini se da mnogi istoričari sumnjaju u njihovo postojanje. Postojali su pokušaji u skorije vreme da im se uđe u trag i da se otkrije njihovo postojanje, međutim DNK analize nikada nisu mogle da utvrde tačno da li je koža bila ljudska ili životinjska. Izgleda da je Ilsa svoju tajnu odnela sa sobom u grob.

(Nacionalna geografija)

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".