Izvor:Foto: Printskrin/Instagram/mira-kosovka
TUŽNA SUDBINA MIRE KOSOVKE: Majku i brata ubili Albanci
19.06.2022.
16:23
PEVAČICA Mira Kosovka je ispričala svoju životnu ispovest koja je potresla mnoge. Jedna od njih je da je rano izgubila brata i majku.
Mirjana Petričević rođena je 1959. godine u Đakovici, a detinjstvo je provela u patrijahalnom okruženju, a život je nije nimalo mazio.
-Sećam se od treće godine svoga života svega. Rođena sam tamo dole, u Đakovici, 1959. godine. Živeli smo otac, majka i braća. Najstariji brat je stariji od mene 12 godina, on je bio Milan, srednji Mićan, koji je, hvala bogu, još živ i moj brat blizanac Miroslav i ja. Od Mićana su mi ostali sinovi, od Miroslava dve ćerke i sin, ali ne mogu nikada da zamene njihovo mesto.- priosetila se Mira i nastavila:
-U vreme ratova u Bosni i Hrvatskoj već sam živela u Beogradu. Rat sam podnosila pevajući po koncertima, imala sam toliko zahvalnica da to nije normalno. Da sam ostala u Srbiji te '99. godine, kada mi je blizanac umro, ne bih izdržala. Ponudio mi se posao u Australiji i imala sam potrebu da odem, rekla sam: "Daj šta daš, samo da nestanem odavde." Osećala sam se da ću da puknem, sve me je gušilo, bila sam ljuta na sve. Davala sam u to vreme i neke intervjue koje nisam smela, bilo me je briga da li će neko da me ubije, baš sam bila u tom fazonu u to vreme. Odjedanput mi se srušio ceo svet, tada me je stiglo sve ono što sam godinama potiskivala i držala u sebi. Majku su mi ubili, svirepo, na takav način da njeno telo nikada nije pronađeno. Ona nestaje 1999. godine. Ne znam više gde da je tražim, sve sam pokušavala. Samo želim da sahranim svoju majku, kao da tražim mnogo. Dok sam živa, neću odustati, nosila sam svuda papire, ali nastaviću potragu. Imam tu jaku intuiciju, ona mi govori da ću je naći. Znam da ću je naći dok sam živa i sahraniti je da počiva u miru.
-Mog Milana su dole na Kosovu i Metohiji, posebno u Đakovici, svi znali kao predivnog čoveka. Prva tragedija u mom životu vezana je za njega. On je ubijen 1981, njega je Udba ubila. Nije voleo te promene zastave, naseljavanje, davanje tolikog prava Albancima. Prvo mu je zastava smetala, sklanjao ju je. Kada je prolazio Tito kroz Đakovicu, mog Milana zatvaraju. Malo pomalo, iskoristili su to vreme koje je vladalo. Tada su mogli da smaknu ko god da im smeta i zdravo, đaci. NJega i Vučurovića je navodno zgazila "lada", a tenku da su se namestili, ne bi izgledali tako. NJegovu smrt sam jako teško podnela, posle nje sam sazrela brzo. Milan nije imao ni oči ni nos ni usta, trebalo mi je deset godina da pokušam da zaboravim kakvog sam ga videla tad, ali džabe, nikada nisam uspela da zaboravim taj prizor.
Posle gubitka braće, pevačica se susrela sa još jednim gubitkom. Izgubila je nerođenog sina.
- Rekla da mi otvore taj kovčeg, to je bio šok, on je imao 33 godine kada su ga ubili. Bila sam mlada, imala sam 21 godinu kada sam ostala bez njega. Življenje bez njega, šta znam, on mi nekako najviše fali posle Miroslava, u stvari pored njega. Bilo je šta je bilo, moja duša zna, ali rodiš se tako. Bog da onome ko može da izdrži, ne znam, ko ne može, on ode. Kao što je i moj Miroslav otišao jer nije mogao da podnese neke stvari. Jeste mi bilo teško, svaki dan je teško, ali sam nekako naučila da živim s tim. I znam da oni tamo mene gore gledaju i znam da očekuju da budem stub, jer sada i jesam stub pred njihovom decom i pred unučićima sada. Mislim da žele da idem napred sama, da ne padam i da gledaju kako ja to sama stoički nosim. Izgubila sam svog sina nerođenog. Imao je sedam meseci, to je već bilo dete. Nisam znala da nešto nije kako treba, umro je u meni a da ja to nisam ni znala. Otišla sam na kontrolni ultrazvuk i saznala da je moje dete mrtvo. Ništa me nije bolelo, ništa mi nije bilo, nikakve simptome abortusa nisam imala i odem tamo, ono mrtvo mi dete. Šok! Doviđenja, druže, doviđenja, pameti...