Kad izađete odande, šta je lepota života?

- Uspeo sam da se izdignem iznad svega što sam preživeo u detinjstvu i mladosti, da ne patetišem. Danas niti patim, niti žalim sebe. Govorim sebi da idem dalje. Uživam da slušam priče svojih prijatelja o njihovoj deci, porodicama. To me ispunjava, jer su normalne priče, za razliku ovih u rijalitijima. Ja sve to trenutno nemam, pa uživam u tuđim iskustvima.

NJegova želja je bila da se ženi, ali...

Ima li šanse da i vi zasnujete porodicu?

- Često kažem da je kasno, ali... nikad nije kasno. Ko zna... Ja bih voleo, ali se nije desilo. Ipak, sredio sam neke stvari koje su bile prepreka, doveo sam svoj život do savršenstva, kako bi rekla Miljana Kulić. Možda je došlo na red. Dok sam pravio planove, bog se smejao - hteo sam da se ženim u srednjoj školi, mama mi nije dala.

Kako vam je mama nakon dugog lečenja slomljene noge?

- Nakon tog preloma pokrenulo se sve loše oko nje. Nakon silnih operacija unutrašnjih organa pala je u tešku depresiju. Izgubila je volju za životom. Ja sam je do sada uvek vraćao lepim rečima, ali sada baš ide teško. Ona ima 77 godina i samo razmišlja šta je proživela. Terapije ne pomažu, samo je uspavaju, ali ne daju volju za životom. Kaže: "Ne želim volju. Samo želim da umrem." Ali ima i dobre trenutke i nedavno mi je rekla da joj je žao što ne možemo da uživamo sada kada sam toliko lepog stvorio, a ona ne može da bude deo toga. Da ne razmišljamo o računima, hoćemo li kupovati na rate, da li će nam isključiti struju... Ne može ni da živi sa mnom u Beogradu. Vratila se u Sremsku Mitrovicu, među komšije koje voli. Brinem se o njoj, ali nije pored mene. Čujemo se deset puta na dan.