-  Devedesete su me poturile u prve borbene redove, moj prirodni ambijent borbe za opstanak naveo me je da se zaposlim za osam maraka mesečno, da se borim za socijalno osiguranje, da sačuvam svoje najmilije, ne obazirući se na okolnosti i ljude koji su degradirali profesiju kojoj sam se posvetila.Velike reforme završavaju se najčešće malim aferama. Ja sam, naprotiv, želela da učinim nešto korisno pre nego pompezno. U gimnaziji u kojoj sam predavala za tri meseca su sva deca donela potvrdu o zdravim zubima. Opomenu kojom sam im pretila ako to ne učine nisu shvatali ozbiljno, ali sve ostalo jesu. Kao crteži na onom mom zamagljenom prozoru za sanjarenje, sve je nestajalo bez daha koji bi ih oživljavao. Dočekala sam da me petog maja otpuste iz škole zbog “neispunjenja ratnih radnih obaveza” koje su stupile na snagu dan ranije, a znali su da se tih dana borim za život naše teško povređene Jelene. Stisla sam i zube i pesnice još jednom, i primila to sa istim dostojanstvom s kojim sam dve godine kasnije odbila revanšističku ponudu za mesto direktora iste gimnazije. Moj osećaj za pravdu izbaždaren je na tonama uglja, i teško da se može pomeriti perom, pa sve i da je to ono pero koje potpisuje otkaze, jer snaga koliko god da dolazi iz korena isto toliko je jačaju i izdanci - zaključila je Olivera.

(Stori)

BONUS VIDEO:

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".