Zbog uloge završila u ŽIVOM BLATU - a bilo je uzalud

Jednu od njih imala je i u ostvarenju "Seobe" reditelja Saše Petrovića iz 1989. godine. Bila je reč o maloj, ali zahtevnoj ulozi, a kroz kakve je muke zbog nje morala da prođe, Jelica je ispričala za rubriku "Baksuz strana" časopisa "Sabor" daleke 1994. godine. Tekst prenosimo u celosti:

U pozamašnoj ekipi filma "Seobe" poznatog reditelja Saše Petrovića našla se i moja malenkost. Uloga ne baš velika, ali izuzetno zanimljiva. Štaviše, zahtevala je čak i dublera, zbog nekoliko fizički teško izvodljivih scena. Srećom, brzo je pronađena devojka koja je veoma nalikovala meni. Brižljivo su je pripremali za najtežu scenu koju ću kasnije opisati.

Sve ostale "lakše" kadrove obavljala sam ja. A među njima se nalazio i ovakav: čopor seoskih pada jurca za mnom po padinama Dunava u blizini Ramske tvrđave, dok ja pokušavam da izvučem živu glavu. Ali, to nije sve. Bila je tu i scena prekopavanja groba u kojem leži glavna junakinja filma Izabel Iper, i to na temperaturi od minus petnaest stepeni. Trebalo je ukrasti skupocenu haljinu koju je imala na sebi, zatim pobeći u brdo, ali trčećim korakom - oko tri stotine metara! I sve to u susret vetru koji tu uvek besomučno zavija. Da bi scena bila što upečatljivija, postavljen je još i ventilator ogromnih dimenzija koji je duvao u mom pravcu. Bilo mi je potrebno prilično snage da čvrstom ostanem na zemlji.

BloombergAdria.com

Jedino me je tešilo saznanje što je čak i zvezda kakva je Izabel Iper morala da bude u kovčegu, jer kod Saše Petrovića nema foliranja. Sve su to bile noćne scene. Onako promrzlu, tek u ranu zoru, oko dva sata posle ponoći, odvozili su me kući, da bi po mene opet dolazili sledećeg dana, već oko podneva.

I došao je dan snimanja najteže scene za koju je bila angažovana dublerka. Sa ukradenom haljinom od pliša, koja je težila pet kilograma, trebalo je da upadne u jamu duboku otprilike metar i po, inače punu mulja, a zatim da se iz nje iskobelja.

Sedela sam mirno, zavaljena u stolicu i posmatrala kako traktorima dovlače zemlju i pune rupčagu. Zamiljala sam mnoštvo glista i buba kako gamižu u toj zemlji i beše mi žao devojke koja umesto mene treba da skoči u takav užas.

BloombergAdria.com

Najzad, pripreme su završene. Scena se nije mogla ponavljati, jer smo imali samo jednu haljinu. Devojku odenuše u haljinu koja je bila predviđena za probu i ona skoči. Potopila se cela. Uz veliku muku i napor jedva je uspela da se izvuče iz provalije. A kad je izronila pred nama je stajalo blatnjavo čudovište obraslo granjem i travuljinom.

Odvezli su je da se presvuče i osuši. Neprestano sam je pratila pogledom, osećajući neizmerno sažaljenje, ali i neopisivu radost što su me "izbacili" iz tog kadra. Ova pomisao mi je toliko prijala da ni vetar više nisam osećala. Doduše, bila sam dobro ušuškana šalovima, kapom i rukavicama. Iznenada me prenu poznati glas:

- Jelice, dođite. Imam sjajnu ideju - bio je to reditelj Saša Petrović. Zbilja je imao ideju, i to kakvu!? - Najbolje će biti da ovo ipak vi uradite. Biće mnogo uverljivije.

U početku ga nisam uopšte razumela, kao da je govorio kineski, a kada sam konačno shvatila šta želi - zanemela sam. No, reditelj je reditelj, a ugovor je ugovor. Nije bilo vrdanja. Začas me obukoše u onu dugu plišanu haljinu od pet kilograma. Bila sam spremna za startovanje.

BloombergAdria.com

- Jedan, dva, tri - odbrojavam u sebi.

Trčim i buć. Užas! Osetih stravičan teret. Haljina se momentalno natopila, pa je imala sigurno deset kilograma. U nosu, ušima i ustima - samo mulj. Počinje prava borba za život. Haljina me nezadrživo odvlači na dno. Zaželeh da se uhvatim za nešto, da se oduprem celom snagom ispruženog tela, ali sa užasom uviđam da ne klizim samo ja nego i zemlja. Nokti grčevito zaranjaju u blatnjavo tle koje se truni, ruke klize. Osećam neodoljivu želju da zovem u pomoć, ali koga? Naprežem se da čujem bilo kakav šum, bilo čiji glas. Ali, nema ničega.

Nastavljam da se batrgam po blatu, panično pokušavajući da se dokopam obale. Ništa gore do tada nisam doživela. Ni u najgorem snu nisam mogla naslutiti takvu strahotu. Ali, sve za umetnost - ako treba i život.

Scena se prilično odužila. Izgledala mi je kao večnost. U glavi mi je samo jedna misao - kako da se izvučem iz ove jezive jame. Na kameru uopšte ne mislim. Konačno - izbavljenje. Ni sama ne znam kako, ali uspela sam da se dočepam obale.

Začu se glas reditelja: "Stop, stop" i aplauz cele ekipe. Zdušno su pozdravili moj trud. Hvala im.

Prošlo je vreme, muke se zaboravile, a jednog dana reditelj me pozva na sinhronizaciju.

- Kako je ispala ona scena - raspitujem se.

- Ispala je odlično, ali morala je da ispadne iz filma. Oštećen je materijal u laboratoriji. C'est la vie!

* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "Saboru", 21. februara 1994. godine. *

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".