"Bili smo bez para, tražio sam od oca za pelene, cigare..."

Daleke 1998., brojao je dvadeset šest godina na sceni, a za "TV Novosti" prisetio se svojih početaka.

Kako je, kao mladić, nudio svoju prvu pesmu "Voleo sam devojku iz grada" po beogradskim diskografskim kućama, i šta ga je nateralo da se posveti pevanju, pročitajte u tekstu koji prenosimo u celosti:

Gotovo svaki dan proveden na estradnoj sceni, a ima tome već dvadeset i šest godina, mogao bi da bude "stranica mog života". Događaja i doživljaja je zaista mnogo, pa se tako neke važne stranice prosto zature i zaborave. Sada, kada treba da izdvojim ono što je bilo najvažnije ili što mi je trajno ostalo urezano u sećanje, na pamet mi padaju dva događaja iz vremena kada još nisam bio "zvezda". Baš iz tog vremena, kada nije bilo sve tako sjajno i blještavo, sećam se nečega što će mi ostati kao nezbrisive i važne uspomene...

BloombergAdria.com

Pozicija na kojoj sam se nalazio, pre nego što sam išta počeo na estradi i u diskografiji, nije bila nimalo ružičasta, niti je mnogo obećavala. Te 1971. godine, bio sam mladi student elektrotehnike, oženjen Gordanom, koja je bila vanredni maturant. Naša ćerka Marija tek je bila rođena. Tada sam i "propevao" - od muke. Kako smo uvek bili bez para, malo-malo pa sam od oca kamčio: "Tata, daj mi za čarape, pelene, cigare... Treba mi za ovo, za ono..." Naravno, moja muška sujeta je bila povređena. Razmišljao sam: "Kakav sam ja to muž i otac, kad od svog oca svaki čas moram nešto da tražim!?" Poželeo sam da sam nešto radim i zaradim, da obezbedim sebi i svojoj porodici egzistenciju, stalni izvor prihoda. Tako sam se setio da sam još kao osnovac lepo pevušio narodne pesme. I mada sam tada, kao i većina mojih drugova iz generacije, bio daleko od narodne muzike, odlučio sam da se oprobam.

Imao sam, dakle, sreće krajem '72 godine da u mom rodnom mestu bude pravi čovek za pravi početak: čika Obren Pjevović, koji mi je ponudio pesmu "Voleo sam devojku iz grada". Posle višemesečnog uvežbavanja pomenute pesme, došao je dan kada je trebalo da čika Obren i ja odemo u Beograd i pesmu i sebe ponudimo našem svekolikom estradnom tržištu. Tu počinje prva od dve najvažnije moje stranice života.

BloombergAdria.com

Jednog dana, pre zore, čika Obren i ja smo se našli na autobuskoj stanici u Mrčajevcima, kako bismo na vreme "uhvatili" autobus i stigli u Beograd. Prvo što smo uradili, kada smo se tog jutra našli, bilo je da - istresemo iz džepova sve pare koje smo imali. Na stranu smo odmah izdvojili pare za put tamo i nazad, a ostatak je trebalo da nam posluži za boravak u Beogradu.

Po dolasku u prestonicu krenuli smo u obilazak predstavništava raznih diskografskih kuća. Svuda su tražili da čuju demo-snimak! Međutim, mmi to nismo imali, pošto je u to vreme kasetofon i za čika Obrena i za mene bio - mislena imenica! Zato sam morao da pevam uživo i bez muzičke pratnje. To je u kancelarijama muzičkih urednika i tadašnjih diskografskih drmatora, onako sa stolica i preko pisaćih stolova, bilo više nego neprijatno. Osim toga, nismo bili doručkovali, bili smo mrtvi gladni, a tek smo obišli polovinu raznih kuća.

Hteli smo nešto da prezalogajimo, ali nismo bili sigurni da li sa ono para što smo imali možemo da jedemo u restoranu. Zato smo otišli na jednu pijacu. Danas znam da je to Bajlonijeva pijaca. Na uglu, preko puta te pijace i danas se nalazi samposluga u kojoj smo tada kupili veknu vrućeg hleba i kilogram obične srpske kobasice. Zatim smo na jednoj pijačnoj tezgi napravili gozbu koju nikada neću zaboraviti! Kad god prođem pored Bajlonijeve pijace, uvek se setim tog dana i te gozbe...

BloombergAdria.com

Pošto smo se tako "napucali", krenuli smo dalje. Ni u jednoj kući nas nisu dočekali sa preteranim oduševljenjem. Urednici su mislili da je pesma suviše mirna i dugačka. Tek u smiraj radnog vremena, stigli smo u Gepratovu ulicu, gde se nalazilo predstavništvo "Diskosa". Muzički urednik te kuće bio je, sada nažalost pokojni, Dobrivoje Ivanković. Kada je čuo pesmu, izljubio je čika Obrena i odmah zakazao snimanje!

Tako sam zakoračio na estradnu scenu i počeo da nižem dane pune uzbuđenja. Ploča sa pesmom "Voleo sam devojku iz grada" izašla je vrlo brzo...

Druga važna stranica mog života u neku ruku je nastavak prve. Kada sam dobio poziv da budem gost u Vrnjačkoj Banji, na Festivalu pevača-amatera, već sam bio "profesionalac". Za to je trebalo da dobijem honorar od 40 hiljada dinara! Tada su to bile velike pare. Moj prvi honorar, osim ako ne računam ono što mi je davala strina: po pet dinara ako kupim šljive do podne!

BloombergAdria.com

I u Vrnjačku Banju sam, naravno, stigao autobusom iz Mrčajevaca. To je relacija od pedesetak kilometara, a ja sam tokom tog kratkog putovanja nebrojeno puta pipnuo džep u kojem je bio moj prvi honorar. Istovremeno, nebrojeno puta sam pravio i kombinacije - šta ću sa tim parama i kome ću šta kupiti. I šta god da sam kombinovao, uvek mi je nedostajalo još malo da uradim sve što sam želeo... Proputovao sam gotovo ceo svet, ali to putovanje i uzbuđenje, taj novčanik u džepu i velike planove za sitne radosti mojih najbližih, i dan-danas mogu da osetim i doživim.

* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj tekst je izašao u "TV Novostima" 1998. godine.*

BONUS: NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".