DOSTOJAN! Srpska pravoslavna crkva dobila novog vladiku

NJegovoj Svetosti Patrijarhu su sasluživali NJegovo Blaženstvo Arhiepiskop ohridski i Mitropolit skopski g. Jovan, NJegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit crnogorsko-primorski g. Joanikije i preosvećena gospoda episkopi bački Irinej, šumadijski Jovan, braničevski Ignatije, mileševski Atanasije, raško-prizrenski Teodosije, slavonski Jovan, timočki Ilarion, niški Arsenije, valjevski Isihije, zahumsko-hercegovački Dimitrije, šabački Jerotej, stobijski David, remezijanski Stefan, mohački Damaskin, marčanski Sava, hvostanski Aleksej, kao i izabrani episkopi novobrdski Ilarion, jegarski Nektarije, lipljanski Dositej i toplički Petar sa mnogobrojnim sveštenstvom i sveštenomonaštvom iz više eparhija Srpske Pravoslavne Crkve.

BloombergAdria.com

Uručijući episkopu Ilarionu žezal – simvol arhijerejske službe, postojanog nošenja krsta, usrdne brige za narod Božji i revnosti za pravdu Gospodnju – NJegova Svetost Patrijarh g. Porfirije je poručio:

- U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Braćo arhijereji, časni oci, braćo i sestre, Preosvećeni brate i saslužitelju u Hristu, brate Ilarione,

Svi znamo da izbor nekog za episkopa ne liči na bilo koju vrstu izbora koju mi ljudi vršimo pojedinačno ili kao zajednica. Svi naši izbori najčešće jesu izbori u skladu sa našim stavovima, razmišljanjima i uverenjima i uvek znamo da ti izbori mogu biti ispravni, mogu biti tačni, ali neretko, imamo iskustva, mogu biti pogrešni. Međutim, kada Crkva bira episkope onda tu nije reč o običnom ljudskom izboru. Izvole se Duhu Svetome i nama jeste formulacija koju koristi Crkva kada vrši svoje izbore, a i onda kada bira nekog za episkopa. Kada bi taj izbor bio samo naš i kada bi se oslanjao na našu ljudsku logiku, postojala bi mogućnost da taj izbor ne bude u potpunosti makar ispravan, ali budući da se izvole Duhu Svetom, tj. volji Božjoj da neko bude izabran za episkopa onda znamo, jer Bog je istina, pravda i ljubav, da kada Crkva bira episkopa tu nema greške. Naravno, to ne znači da je sam podvig i trud episkopa nešto što ide po automatizmu i da nisu moguće i ljudske pogreške i ljudski promašaji. Međutim, kada je reč o izboru – tu nema greške, a kada je reč o podvigu – njemu je neophodna i naša sloboda, naš trud i napor. Ako toga ima, onda ta početna ispravna odluka biva, oprostite na izrazu, pun pogodak i na kraju podvig.

Mi, braćo i sestre, znamo da je Crkva zajednica, ali isto tako, što je još važnije, znamo da to nije obična zajednica, nego je to zajednica okupljena oko episkopa, kao što smo čuli u ispovedanju vere, ali ne zato što je episkop divan čovek, što je bolji od drugih, što je bezgrešan, nego zbog toga što je episkop ikona Hristova, što je on na mestu i po obličju Hristovom. Otuda je Crkva sveta zajednica i otuda je Crkva, kako kaže apostol Pavle u Poslanici Efescima – a mi do današnjih dana  ne samo ponavljamo i čuvamo tu reč, nego i živimo njom – Crkva jeste telo Hristovo, dakle, sveta zajednica, jer je Gospod svet i Crkva kao NJegovo telo ima svoju svetost u NJemu i od NJega. Gospod je uznoseći se na nebo rekao svojim učenicima i nama kao NJegovoj Crkvi, NJegovom telu: Ne bojte se! Ja sam s vama do svršetka veka. Apostol Pavle u Poslanici Jevrejima veli: Hristos je isti juče, danas i u vekove. Na te nove dve činjenice, dve istine, na Hristovoj reči da je sa nama i na Pavlovoj apostolskoj reči da je Hristos uvek isti, sveti Oci su iz svog iskustva izveli formulaciju koja glasi da je Hristos bogočovek u Crkvi i Crkvom produžen u vekove, da je Crkva kao zajednica Hristova produženo telo NJegovo u vekove vekova. Dakle, Crkva je Hristos i mi smo telo NJegovo i ono postoji u vekove vekova, kako sam Gospod kaže i kako podseća apostol Pavle.

Episkop je kao neko ko je na Hristovom mestu, NJegova ikona, pozvan da vrši telo Hristovo. Gospod se poistovetio sa nama, poistovetio se sa čovekom radi njegovog spasenja. Ako je episkop onaj koji je na mestu Hristovom i on se mora poistovetiti sa svakim čovekom radi njegovog spasenja. Međutim, to poistovećenje niti je psihološko, niti je sentimentalno, romantičarsko poistovećenje. To poistovećenje nije nešto što proizilazi iz čoveka, pa ni iz episkopa kao čoveka. Da bi se episkop poistovetio sa svakim čovekom, on mora najpre da se poistoveti sa Hristom, da reč apostola Pavla: Ne živim više ja, nego Hristos živi u meni bude ne samo njegovo iskustvo, nego činjenica njegovog života. Dakle, najpre episkop mora da se poistoveti sa Hristom da bi mogao da se poistoveti sa svakim čovekom, sa krstom svakog čoveka, sa mukom, stradanjem, nedoumicom, ali i radošću, jer kada je poistovećen sa krstom Hristovim onda je poistovećenje sa vernim narodom koji mu je poveren poistovećenje sa krstom koji je vaskrsenje. Zato je važno da episkop govori čitavim svojim bićem Hristovu reč.

BloombergAdria.com

Čuli smo odlomak iz Dela apostolskih koji govori o Vaznesenju Hristovom, o obraćanju apostola sabranom narodu posle Vaznesenja. Apostoli su govorili svojim jezikom, a sabrani ljudi iz svih naroda i iz raznih plemena, koji nisu znali jezik apostola, razumeli su ono što su apostoli govorili. Zašto? Ne zato što su apostoli govorili ljudske jezike – hvala Bogu, Vi ih govorite i to je veoma dobro i korisno za episkopsku službu. Apostoli iako nisu znali druge jezike, znali su jezik Hristov, jezik Logosa, jezik LJubavi. I da su ćutali svi bi ih razumeli! Dakle, veoma je važno da episkop govori jezik Hristov, a ne svoj jezik. To znači da mora da se poistoveti sa Hristom. I apostol Pavle na to podseća: Ako jezike anđeoske i čovečije govorimo, a ljubavi nemamo, ništa smo. U tome je sloboda. Nije sloboda u tome da govorimo šta hoćemo, šta nam srcu drago.  Ukoliko je srce neočišćeno, prljavo i pomućeno, šta ono može reći? Kako srce može biti slobodno, ako je ostrašćeno najpre egoizmom, samoljubljem i svim onim što iz njega proizilazi?

Dragi Vladiko, Vi ste pokazali da znate da se poistovećujete sa Hristom i sa bližnjim. Više od polovine svog života ste proveli na Kosovu, raspetom, stradalnom, ali i mestu vaskrsenja, vaskrsavanja, mestu pobede, pobede istine Hristove i ljubavi NJegove. Pokazali ste da možete do krajnjih mogućih granica svoju slobodu da podredite slobodi koja je u Hristu kroz poslušanje u našim životima realizovana. Poslušanje koje ste imali u Crkvi poistovetili ste se sa svakim čovekom sa kojim ste dolazili u susret; najpre sa našim narodom, mnogostradalnim i pravoslavnim, ali i sa drugim ljudima, i sa Albancima. Imali ste mesta u svojoj duši i u svom srcu da svima svedočite Hrista raspetog i vaskrslog, znajući da je u poistovećenju sa Hristom poistovećenje sa spasenjem svakog čoveka. Mi, episkopi, želimo da ostanete na tom putu i da ga sada sa jednog višeg mesta, kao izabrani episkop Crkve, još snažnije i intenzivnije svedočite svim ljudima sveta, svima sa kojima dolazite u podvig, a to znači da verujete pravoslavno i da živite pravoslavno. Neka Vas Gospod blagoslovi i da snage na tom putu. Aksios!

Primi žezal ovaj da napasaš povereno ti Hristovo stado. Poslušnima neka bude za oslonac i ukrepljenje, a neposlušne i nepokorne upućuj i karanjem i krotkim vaspitavanjem, u Hristu Isusu Gospodu našem. Dostojan!

Vladika Ilarion: Molim se da služeći gradim, blagodaću Duha Svetog, zajednicu onih koji se spasavaju

Usledila je prva arhijerska beseda Preosvećenog g. Ilariona koja će ostati upamćena ne samo kao monaško-bogoslovsko zaveštanje jevanđeljske Istine, nego i opšteljudsko i svevremensko svedočenje podviga ljubavi prema Bogu i bližnjem:

-U ime Oca i Sina i Svetog Duha! Vaša Svetosti, Vaše Blaženstvo, Vaše Visokopreosveštenstvo, Vaša preosveštenstva, visokoprepodobni i prečasni oci, prepodobne sestre monahinje, Vaše ekselencije, draga braćo i sestre, narode Božji, deco Božja,

Divan je i čudesan Bog u svetima svojim, Bog Izrailjev. Čudo je Božje, Vaša Svetosti, sveti oci arhijereji, da se vama obraćam stojeći na ovom amvonu na koji me dovodi poslušnost neistraživoj volji Božjoj koja se javlja u Saboru svetih. Potrudiću se da ovo moje mucanje i grcanje bude primereno svetoj Evharistiji kojom se ceo stvoreni svet prinosi Bogu da bi večno postojao.

BloombergAdria.com

Da je večna slava i hvala Jednom u Trojici Bogu, našem Nebeskom Ocu koji prevečno rađa svog Sina i Logosa a proishodi Duha Svetog, Utešitelja i Usavršitelja svega. Blagodarim NJemu, koji me je iz svoje prevelike ljubavi priveo iz nebića u biće, a hvala i onima bez kojih se tajna rađanja novog života ne bi desila, saradnicima Božjim, svim roditeljima na svetu, a danas posebno mojim roditeljima, ocu Iliji i majci Danici, koji su me od malena pojili Jevanđeljem a da toga možda nisu ni bili svesni. Zahvaljujem vam na vašoj ljubavi i trudu. Blagodarim vam na poštovanju moje slobode i ljudskog dostojanstva. Hvala mom bratu Marku koji brine o svojoj „Crkvi domaćoj” – Ani i Jovanu.  Zahvaljujem mojim precima; i onima iz metohijske Vitomirice, koji su preko Banata stigli do Beograda i Amerike, i Babovićima od Vasojevića, i Jovanovićima iz Kruševca, i svima Lupulovima i Lupulovićima koji svojim prezimenom svedoče bliskost srpskog naroda sa jedinim tradicionalno pravoslavnim Latinima, današnjim Rumunima. Blagodarim Svetom Nikolaju Čudotvorcu, našoj krsnoj slavi, koji se u našem domu radosno proslavljao uz pesmu, sa rodbinom i prijateljima. Hvala njemu, zaštitniku putnika koji će me kasnije odvesti u obitelj svog prijatelja, Stefana koga je iscelio vrativši mu vid. Zahvaljujem mojim drugarima, prijateljima, mojoj Crkvi dečjoj sa kojima sam naučio da je igra ozbiljna stvar, sa kojima sam maštao, pevao, svirao, nadao se i voleo. Blagodarim vam što smo i dalje zajedno uz Božju pomoć. Hvala učiteljima i nastavnicima koji su me, pored roditelja, trpeljivo vaspitavali i voleli. Zahvaljujem Bogu na svim poletima mladosti, dobu kada najsnažnije želimo da živimo a ne znamo kako. Blagodarim i teatru u koji sam stigao ni sam ne znam kako, premda makar nazirem zašto. Umetnost drame me je sobom kao putem vodila ka preslavnoj drami razgovora sa Živim Bogom, uz svakodnevno „rvanje” da bi se očuvala svetinja odnosa sa Nestvorenim i onima koji su stvoreni po NJegovom obrazu i podobiju, te da bi se stiglo u pristanište tihovateljnog i liturgijskog prouznošenja Slovesne, Logosne žrtve, ploda usana koje ispovedaju najsvetije Ime.

Zahvaljujem putu koji me je odveo „Onam’ onamo za brda ona pod zeleni gaj”, u najčudesnije mesto na svetu. Hvala Svetom kralju Stefanu Dečanskom, domaćinu obitelji koja je za mene postala Gora Otkrovenja, Gornja odaja, mesto vaskrsenja i vaznesenja, mesto silaska Svetog Duha. U Domu Spasovom, nemanjićkoj carskoj lavri, manastiru Visokim Dečanima, sreo sam Boga ja nedostojni. Zapravo Živi Bog, koji ne želi smrti grešnika, tada je našao izgubljenu drahmu koja vrednost i smisao ima samo kada je u NJegovim prečistim rukama. Tada sam stekao večnu porodicu; oca koji me je rodio Jevanđeljem, tadašnjeg igumana dečanskog a sadašnjeg Episkopa raško-prizrenskog gospodina Teodosija i braću koji su moja uteha i pribežište; braću iz kojih sija tajna monaške shime i blaženog života u sveštenoj zajednici. U Dečanima mi se otvorio prozor ka predivnoj galaksiji monaških zajednica od Jerusalima i Svete Gore i Svete Jelade, preko Kijeva i Svete Rusije, pa sve do Severne Amerike i tamošnjih mesta, blagoslovenih pravoslavnim jevanđelskim podvigom. Sva putešestvija su me opet i opet vraćala svetoj Srbiji, sazdanoj od crkava i manastira i svesti da su naši rodonačelnici Sveti Simeon i Sava iznad svega – Svetogorci. NJihovim odlaskom na Svetu Goru našem narodu je otvoren put ka istinskoj slobodi koju nam je izvojevao Gospod Hristos. Već tada se pevalo u srcu ono što će narodni pesnik da nam preda kao vapaj Svetog kneza Lazara Kosovskog da je „zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka!” Naša sveštena istorija je, stoga, ključ za razumevanje naše prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. I zato Bogu blagodarim što imamo Hilandar i Studenicu; Mileševu i Dom Spasov u Žiči, Peći i Dečanima; Sopoćane i Gračanicu; Manasiju i Ravanicu; Devič i Draganac; Gorioč i Zočište; Prohor Pčinjski i Ćelije; Ostrog i Cetinje; Crnu Reku i Bukovo; Kovilj i Krušedol; Tvrdoš i Krku.

Naše monaške zajednice su vrela života te nije čudno da se „oro vije kraj manastira” i da se tu saboruje. Naročito sam Bogu blagodaran na tome što sam mogao da kao sveštenomonah verni narod upoznajem i da se sa njim srodim kroz pesmu i muku, kroz zdravice i opela, kroz bolesti i isceljenja, kroz padove i ispovesti, kroz molitve i zajedničku Čašu. Hvala vam, Istočani, na gospodanju; zahvaljujem vam, Prizrenci, na gospodstvu i Bogosloviji; blagodarim vam, Orahovčani i Hočanci, na vinu i pesmi; hvala vam, Mitrovčani i Kolašinci, na srčanosti; zahvaljujem vam, Kosovci, što uprkos svemu i dalje sejete da bi ponovo rodila sveta zemlja naših predaka; a blagodarim i vama, kosovski Moravci, što ste me naučili da: „Ne je muž kuj tepa, no je muž kuj trpi tepanje!”, kao i to da je „Bog slatak, a Crkva slatka.” Hvala Svetim Arhangelima koji su me primili u dom njima posvećen na imanju Lazareve ćerke Dragane. Blagodarim braći monasima, koji su se okupili oko celebnog izvora u Dragancu i ostali da prislužuju kandila i otvaraju vrata hrama potrebitima. Za žitelje draganačke sveštene obitelji može da se kaže, zajedno sa apostolom Pavlom, da je „u mnogome kušanju kroz nevolje obilje radosti njihove, i puko siromaštvo njihovo izobilovalo u bogatstvu prostodušnosti njihove”. Zahvaljujem vam neizmerno, bratijo. Oprostite mi sve nedostatke, promašaje i padove. Molite se za mene, i ja ću za vas, da bismo i dalje bili zajedno.

Hvala svima vama koji ste došli na ovaj bogočovečanski sabor iz bliza ili daleka. Blagodarim, braćo i sestre, i vama koji govorite grčki, ruski, albanski, makedonski, slovenački, engleski, francuski, italijanski ili bilo koji drugi jezik sve dok se sporazumevamo, pre svega, govoreći jezik dobre volje. Zahvaljujem i ocima Svetogorcima koji govore novi jezik preobražene tvorevine, jezik tihovanja koji prerasta iz pokajnog vapaja u slavoslovlje Presvetoj Trojici.

Pre više od četvrt veka moji prijatelji, braća i sestre, odveli su me iz pozorišta, a potom i ispratili u Visoke Dečane, u novi život da bismo danas bili u još prisnijoj zajednici. Živog Boga usrdno molim da bi moje novo služenje, na koje me danas pratite iz naše zavetne zemlje u prestonicu, doprinelo da Kosovo i Metohija budu još bliži Beogradu, te da svi po rečima Gospoda Hrista budemo jedno. Sa psalmopojcem pred svima vama se zavetujem: „Ako zaboravim Kosovo i Metohiju, neka me zaboravi desnica moja!”

Idem, braćo i sestre, na put za mene nov i, u izvesnoj meri, nepoznat. Molim se istrajno da se i na meni ostvari tajna koju svedoči Sveti Ignjatije Bogonosac sledećim rečima: „Tamo gde se pojavi episkop, tamo neka bude i mnoštvo naroda (=svi verni), kao što tamo gde je Isus Hristos, tamo je i saborna (=katoličanska) Crkva”; da služeći gradim, blagodaću Duha Svetog, zajednicu onih koji se spasavaju. Služeći Svetom oltaru Hristovom nadam se da ću i više nego do sada iz njega da primam utehu kojom ću moći da tešim narod Božji i da mu svedočim da od početka sve beše dobro veoma, a da će, uz pomoć  Hrista Vaskrsloga, biti još i bolje. Moj životni izbor je bio da budem monah u Dečanima, te sam episkopskim dostojanstvom koliko počastvovan toliko i obremenjen. Sveti Grigorije Palama uči da onaj koji nema moći da nadjača veštastveno, niti je očistio sluh i misli, nije spreman da  uzima na sebe obavezu staranja o dušama i da se upušta u bogoslovstvovanje. Ostaje mi jedino da se na ovom putu uspinjanja na Sinajsku Goru uzdam u milost Božju i Vaše molitve, Svjatjejši Vladiko, oci arhijereji, braćo sveštenici i monasi, sestre monahinje, narode Božji, deco Božja, da bih i ja nedostojni zavoleo episkopstvo kao dobro delo služenja Bogu i vernom narodu.

Na kraju kao i na početku: neka je večna slava i hvala Rođenom od Prisnođeve Marije, Gospodu našem Isusu Hristu, koga Svetim Duhom ispovedamo uzdasima neizrecivim u slavu Boga Oca. Amin.

Pored mnogobrojnog blagočestivog naroda svetoj Liturgiji su prisustvovali potpredsednik Vlade Republike Srbije i ministar odbrane g. g. Miloš Vučević, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja g. Nikola Selaković, ministar zdravlja dr Danica Grujić, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju dr Petar Petković, direktor Uprave za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama dr Vladimir Roganović, direktor Uprave za sardnju s dijasporom i Srbima u regionu g. Arno Gujon, prestavnici crkava i verskih zajednicama, dramski umetnici Voja Brajović, Tanja Bošković, Milica Mihajlović, Nenad Jezdić i Branislav Zeremski, mnogobrojni poslenici kulturnog i javnog života prestonice.

BONUS: NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".