KIŠ VELIKI DRUG Kako je Ružica pričala o pokojnim velikanima

Istakavši na početku da joj je teško da izdvoji jednu "stranicu iz svog života", ona je odlučila da u tekstu pobroji istaknute ljudi iz "Ateljea 212", koji u to vreme više nisu bili među živima. Tekst prenosimo u celosti:

Teško je istrgnuti samo jednu stranicu iz svog života, posebno kada su većinom ispisivane pred očima javnosti. Kada mi je ove godine profesor dr Vladimir Jevtović predložio da napravimo predstavu po tekstu Laleta Pavlovića "Moja mama" i na taj način obeležimo 40 godina mog glumačkog života našla sam se u čudu. Zar je već toliko godina prošlo otkako sam zakoračila na scenu? Nemoguće. Možda je greška. A onda me je profesor podsetio da sam 1958. diplomirala na Akademiji. Istina, da glumim počela sam kasnije, posle postdiplomskih studija, a u pozorište sam stigla tek kada bilo mesta za mene. E za to vreme od trideset i pet godina kako sam u angažmanu bilo je neverovatno mnogo uspona i padova, bura i zatišja. Svašta sam doživela, iako je moj život naizgled bio veoma običan.

Nikada nisam bila glamurozna glumica, bila sam trkač, vojnik na mrtvoj straži. Ceo život posvetila sam tom suludom cilju, koji mi je izgledao potpuno nedostižan. Sa zebnjom sam se pitala da li ću ikada igrati glavnu ulogu.

BloombergAdria.com

Osim jasnog cilja, imala sam i sreću da se družim sa izuzetnim ljudima. Vezanost za jedno pozorište, "Atelje 212", mnogo mi je donelo, ali i oduzelo. Moja životna greška je što se vezujem za ljude, institucije i stvari. Nije jednostavno kada nekoga, kao mene, u životu prate paradoksi, smena dobrog i lošeg, vedrog i tužnog. A bilo je mnogo loših stvari. Da bih opstala, izgradila sam mehanizam brisača. Nažalost, brišući loša sećanja ponekad sam brisala i dobra. Ovo je dobar razlog da se sada, ispisujući stranicu života, setim nekih ljudi kojih više nema, a koji su umnogome obogatili moj svet.

To me vraća u zlatno doba uspomena, srećno vreme življenja mog pozorišta sa legendarnom Mirom Trailović koja, nadam se, još nije zaboravljena. Dok smo mi živi ona neće biti zaboravljena, ali već mlade generacije ne znaju ko je ona bila. A Mira je bila posebna žena, sva u kontrastima i paradoksima, žena koja je mnogo učinila za duhovni uspon Srbije. Bila je na čelu "Ateljea" od vremena kada je od Bojana Stupice preuzela pozorište iz zgrade "Borbe" sa 212 stolica, u vreme kada se gradilo novo, u Ulici Lole Ribara. Nikada nije bila zlopamtilo, cenila je rad i svoje saradnike. Podjednako joj je bilo stalo do mišljenja stručnih ljudi, kao i do mišljenja vatrogasca ili scenskog radnika u pozorištu. Gradeći puteve prema svetskoj sceni osnovan je Bitef, kojem je Mira podarila najlepši deo svoje ličnosti. Taj moderni teatar otvorio nas je ka svetu. Jer, nisu samo pozorišta dolazila kod nas, nego smo i mi odlazili u druge zemlje. Bilo nas je na velikim svetskim festivalima, u Moskvi, Meksiku, NJujorku... Osim glumačkog ansambla, na sva ta putovanja Mira je vodila i prijatelje, spoljne saradnike "Ateljea", intelektualce sa kojima smo sarađivali.

BloombergAdria.com

Danilo Kiš je dugo bio dramaturg u našem pozorištu, ali i moj veliki drug. Pamtim jedno divno putovanje i gostovanje po Meksiku, kada je sa nama išao i slikar Mića Popović, koji je režirao "Viktor ili deca na vlasti"... Zamislite turneju na kojoj smo se, pored Branka Pleše, Gute Dobričanina, Muharema Pervića, Mihiza, Kiša, Miće Popovića i mi švercovali. Bili su to pravi intelektualni seminari. Danas mi je žao što nisam zapisivala njihove duele i priče. Sećam se kako smo dočekivali zoru u sobama po Moskvi i Lenjingradu, dok su ti genijalni ljudi pričali i polemisali... A mi smo slušali i upijali. Kasnije i u Americi smo se čitav mesec na sličan način družili. Zahvaljujući tim turnejama bila sam u prilici da upoznam izuzetan svet.

Bilo je to vreme procvata "Ateljea". Ali nema više Mire, nema Kiša, nema Miće Popovića, nema Ace Popovića... Umrlo je mnogo mojih divnih prijatelja i dragih ljudi koji su mi obogatili život. Ovako bih želela da ih se setim, od Pere Bogićevića, mog starog "ratnog druga" s Radija, i Nebojše Komadine, da ne pričam o svojim kolegama koji su se preselili u veliko nebesko pozorište.

BloombergAdria.com

Evo, prošlo je već dve godine otkako je otišao i Dragan Kresoja, zajedno sa svojim sinom. A bio je izuzetan čovek. Naše prijateljstvo je počelo još na snimanju "Užičke republike". Bio je jedan od asistenata reditelja Žike Mitrovića. Kada sam odigrala tu potresnu scenu Dragan mi je rekao: "Znaš, kada ja budem reditelj ti ćeš kod mene igrati". I zaista, kada je počeo da snima filmove, igrala sam i u "Oktoberfestu", "Pun mesec nad Beogradom", "Tamna je noć", "Original falsifikata"... Naprosto me je umetao kao neki svoju Taliju. Ima tu nešto. Onda je pravio moj filmski portret. Završili smo u utorak, a u sredu, 6. novembra je poginuo. Takva nepravda od sudbine, prosto neviđeno. Isidora Sekulić je jednom rekla "Božja pravda je često nepravda". Ovu izvanrednu misao često imam na umu. Postoje neki ljudi, kao što je bio Kresoja, koji su naprostije rečeno neka vrsta mučenika. Često me pohodi njihova blagost, te divne mile oči, pune ljubavi i razumevanja za čoveka. Negovao je svoja prijateljstva, bio pažljiv prema ljudima, ulivao im nadu... To su ti anđeli, a valjda Bog uzima anđele. Tako divna duša, pošten, vredan i predan čovek koji ništa lako nije dobio u životu. Moram da kažem kako mi je sa suzama u očima, zagrcnuvši se, rekao da u sto jugoslovenskih filmova nije uvršten ni jedan njegov. Pa, to je strašna nepravda. Zar ni film "Kraj rata", ni "Original falsifikata" koji je bio nominovan za Oskara? Kakva je to sudbina koja prati čoveka? Dve godine otkako je poginuo, a niko da ga pomene, da ga se seti. Lepo je bilo od Đokovića, direktora Akademije umetnosti, što je ustanovio nagradu "Dragan Kresoja" za najboljeg studenta režije.

U ovom vremenu, u kojem vladaju demoni, ne možemo a da se ne setimo tih anđela koji su naš život učinili smislenijim i srećnijim. Bog ih je uzeo u nebesko pozorište.

* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj tekst je izašao u "TV Novostima" 4. novembra 1998. godine.*

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".