ZABORAVLJENI HEROJ: Od ustaša oteo voz pun Srba

Proleće i leto četrdeset prve mogli bi se mirne duše okarakterisati kao dva najstrašnija godišnja doba u novijoj istoriji srpskog naroda, budući da je taj period, neposredno nakon uspostave tzv. Nezavisne Države Hrvatske, doneo sa sobom genocidni cunami i nezapamćene pokolje u ustaškoj režiji. Narod je u zbegovima ispunio šume i gore i tako dao zamajac ustanku koji je počeo da plamti širom te marionetske poludržave, ali oni Srbi koji su živeli u istočnoj Bosni i Hercegovini, na sve su načine pokušavali da se domognu sigurnosti onoga što je ostalo od Srbije, to jest da pređu Drinu.

Jedno od glavnih izbegličkih zborišta bio je Višegrad, mesto koje se po novoj teritorijalnoj preraspodeli balkanskog bureta baruta obrelo u okviru endehazijske velike župe Vrhbosne, te koje je železničkom prugom bilo povezano sa Užicama i – kakvom takvom slobodom, barem od ustaškog noža. Po celom gradu, na sve strane bauljale su izbeglice, ali je posebna gužva vladala na samoj železničkoj stanici, gde su mahom bespomoćne žene sa decom, i starci, čekali da im se ukaže prilika da se ukrcaju na neki voz koji ide na istok, usput nasedali na prevare nekih svojih sunarodnika-krijumčara kojima je samo bilo bitno da se okoriste novonastalom situacijom, a koji su im nudili prebacivanje u Srbiju, uzimali novac i nestajali bestraga. Među tom nesrećnom masom nalazio se i čovek po imenu Vojin Nikitović.

Nikitović, međutim, nije bio izbeglica. Mašinovođa po zanimanju, njega je Aprilski rat zatekao na službi u Višegradu, vozio je na relaciji Višegrad-Užice, a ustaške vlasti ga nisu dirale, kao ni mnoge druge koji su bili važni za nesmetano funkcionisanje njihovog “državnog” aparata.

Bio je ipak svestan da se radi o kratkoročnoj bezbednosti od noža; likvidacije stručnog osoblja već su bile počele, on je bio svestan da će red doći i na njega, i počeo je negde tamo jula meseca da kuje planove za “izlaznu strategiju”, pa je dogovorio prebacivanje preko nekih, navodno pouzdanih, krijumčarskih kanala, ali se ubrzo umorio od čekanja, pritom mu je bilo žao naroda na stanici, pa je u njegovom umu počela da sazreva genijalna zamisao: ukrašće lokomotivu, nakačiće kompoziciju, natrpaće u vagone koliko god ljudi može i jednostavno preći granicu.

Pokrenuo se 10. avgusta uveče. Poznanike među izbeglicama je obavestio o svom planu, dao im zadatak da obaveste ostale i da im prenesu uputstvo da sa sobom ponesu što manje stvari kako bi što više njih moglo da se smesti u već obrazovanu kompoziciju koja se nalazila na sedmom koloseku; uz napomenu da se ukrcaju neposredno pre smene straže, dao im je i klin za prikopčavanje kompozicije na lokomotivu, kako bi mogli munjevito da reaguju kada se on pojavi.

Pred ponoć je ukrao lokomotivu broj 85009, nakon što je čuvar, sa kojim je imao prethodni dogovor, uhvatio maglu kako posle ne bi mogli da kažu da je bio saučesnik; slegnuo je ramenima kada je shvatio da u lokomotivi spava ložač Ragib Toko, jer nije smeo da ga budi, pošto nije znao kako će ovaj da reaguje kada shvati njegov naum, ali nije mogao ni da odustane. Pazeći da ga ne probudi, nastavio je sa sprovođenjem zamisli u delo.

Sve ostalo što se dešavalo izgleda kao scenario za neki akcioni film. Lokomotivu je polako odvezao do sedmog koloseka, izvršio inspekciju vagona, shvatio da se u njima nalazi preko pet stotina ljudi, proverio da li je pravilno skopčana, otrčao do skretnice, namestio je u položaj za izlaz iz stanice, vratio se u lokomotivu i punom parom udario put Srbije. Utom se probudio Toko, ali je, obavešten da hitno prevoze transport do Šargana, počeo da loži ništa ne sumnjajući, uopšte ne primećujući zaustavne signale na stanici.

Kompoziciju je zaustavio na stanici Dobrun, i izašao na peron, gde ga je železničar obavestio da šef stanice i komandant posade u Višegradu zahtevaju da se odmah vrati, ili šalju poteru; Nikitović na to reaguje neočekivano, blefira: ugurava železničara u stanicu, uzima telefon, poziva sve stanice između Dobruna i Šargana, upozorava ih da sa sobom ima petsto naoružanih ljudi, koji će uzvratiti na svaki pokušaj da ih se zaustavi, bilo oružjem bilo preprekama i odronima, računajući na to da su usputne posade male i da su veći garnizoni dovoljno udaljeni da im pomoć ne može stići na vreme. Potom se vratio u lokomotivu i punom parom udario napred.

Proleteo je kroz stanice Vardište, Mokra Gora i Jatare, ignorisao sve zaustavne signale na njima, uvideo da su naoružane posade ozbiljno shvatile onu njegovu ničim utemeljenu pretnju, i da su železničari, ne želeći da se igraju životima zbog nekih budala, ostavili sve skretnice otvorene, te stigao do stanice Šargan Vitasi, gde se zaustavio, strahujući da mu kotao ne eksplodira zbog velikog pritiska i preopterećenja.

Tu su ga obavestili da je potera krenula, da je čitava pruga pod uzbunom, da ga na putu do Užica čekaju zasede, ko zna koliko njih; oglušio se na njihove apele da posluša naređenje, savetujući ih da kažu da im je pretio oružjem, kako ne bi sami nastradali. Na brzu brzinu je pregledao teretne vagone u kojima nije bilo slobodnog prostora za izbeglice, pošto su već bili popunjeni raznom robom, i u jednom od njih otkrio tovar oružja, koje je razdelio ljudima, rekao im da ih napune i drže na gotovs, za slučaj da nalete na neku zasedu, kako bi barem skupo prodali svoju kožu, ako ništa drugo. I sam je nešto oružja uzeo za sebe. Bila je to puka igra slučaja, da baš takvu kompoziciju ukrade, ali je kasnije poslužilo!

Stanice Kremna, Bioska, Vrutci, nizale su se jedna za drugom, pune zastrašenih železničara koji mu signaliziraju da stane, koji mu gestikuliraju da je poludeo, da će ih sve oterati u smrt. Ali se Vojin Nikitović uopšte nije obazirao, ti ljudi nisu imali predstavu šta se stvarno dešava s druge strane Drine, ti ljudi možda nisu bili svesni ni svoje kolaboracije sa okupatorom, oni su „samo radili svoj posao“, kao najobičnije ovce za klanje. Nikitović nije bio takav, ali je u jednom trenutku morao da zaustavi voz, što se desilo ispred tunela broj 17, nedaleko od stanice Stupari, nekoliko kilometara daleko od Užica u kojem je još uvek bio snažan nemački garnizon, koji je sigurno već poslao jedinice niz prugu.

Za sve to vreme ložač Ragib nije imao predstavu da učestvuje u vršenju krivičnog dela, i prirodno je počeo da paniči, ali ga je Nikitović nekako umirio, objasnio mu da povratka u Bosnu za njega nema a da mu on garantuje život. Potom je obišao vagone, rekao ljudima da izađu napolje, da je sve gotovo, da su u Srbiji, i uputio ih na okolna sela po kojima su se ubrzo razmileli. Prethodno im je, međutim, uzeo sve oružje i zajedno sa Tokom ga sakrio u tunelu, u otvorima za koje su znali uglavnom samo železničari, na koje obična vojska ne bi ni pomislila, kao i u pećini pored pruge. Potom su njih dvojica i sami zbrisali.

Nemci su naišli na praznu lokomotivu koja se još pušila, i na prazne vagone, a u jednom od njih na prazne sanduke u kojima su do skoro bili puške i municija. Potera i potraga nisu urodile plodom, nikoga i ništa nisu našli. Vešto skriveno oružje sačekalo je slobodnu Užičku republiku, i Železničku četu Radničkog bataljona Užičkog narodnooslobodilačkog odreda, u kojoj su se obrela dva lokalna železničara, komunisti koje je Nikitović upoznao sa skrovištem, budući da ih je odranije poznavao: Mihajlo Milivojević Minjac, komandir čete, i Božo Radaković, politički komesar (Radnički bataljon je 29. novembra gotovo sav junački izginuo na Kadinjači).

Nekoliko meseci nakon krađe voza, ustaše su u Starom Brodu nedaleko od Višegrada poklale 6.000 srpskih izbeglica, mahom žena, dece i staraca, dok je junak ove priče i sam pristupio Železničkoj četi, bio ranjavan i tri puta zarobljavan, mučen na Banjici, ali uvek uspevao da pobegne i da preživi rat, posle kojega je neko vreme izgleda živeo u Užicu.

Ne može se reći da je njegovo herojstvo bilo opštepoznato u bivšoj Jugoslaviji, nesumnjivo zbog skromnosti aktera, inače bi verovatno završio na velikom platnu kao glavni lik kakvog partizanskog spektakla; ali su novine u SFRJ mnogo puta pisale o njemu. Sudbina ložača Ragiba Toka potpuno je nepoznata, ali se nadamo da je preživeo i da se kasnije ni na koji način nije obrukao, bez obzira što je sticajem okolnosti završio na pravoj strani istorije.

(Šajkača)

BONUS: NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".