VUČKO MANOJLOVIĆ (DRUGI DEO): "Neću da umrem kao funjara"

- Niko mi još nije odgovorio zašto sam bio vezan od prvog trenutka kad su me uhapsili. Tokom istrage, bio sam u lancima. Kad su me osudili na 20 godina, nastavili su da me drže u lancima. Osuđen na smrt, ostao sam u lancima. Četiri i po godine...U prostoriji od oko 2 kvadrata. Lanci na rukama, lanci na nogama. Šta je to nego postepeno ubijanje? To je strašnije od smrtne kazne. Sto puta strašnije... - govorio je Vučko Manojlović godinama čekajući izvštenje smrtne kazne.

- Više namam ni ruke ni noge. Sve je istrulilo. Ali, rešio sam da umrem kao čovek. Neću da umrem kao funjara - naglasio je u razgovoru sa novinarima.

Tokom robijanja u niškom Opštinskom zatvoru, uz dopuštenje zatvorskih organa, Vučka je intervjuisala novinska ekipa Večernjih Novosti. Iz bezbednosnih razloga ekipi nije tada bilo dozvoljeno da poseti Manojlovićevu ćeliju i uveri se u zatvorske uslove.

BloombergAdria.com

Umesto toga, intervju sa osuđenikom realizovan je u jednoj od kancelarija zatvorskih čuvara. Vučko je iako tada voljan za razgovor sa novinarima, vidno pesimističan najpre istakao: "Nema srhve da se piše".

U tom trenutku streljanje mu se činilo kao neminovost, obzirom da mu je u danima pred zakazani interjvu odbijen jedan od brojnih zahteva za obnovom postupka. Ipak, nije imao šta da izgubi. Svestan je bio da intervju može biti jedino most između njega i javnosti. Želeo je samo da "spere ljagu" sa svog imena.

Razgovor sa Manojlovićem vođen je u profesionalnoj diskreciji. Stražari su napustili prostoriju tako da je prvi put posle dugo vremena imao priliku da se susretne nasamo sa nekim van zatvorskog sistema.

Biografija Vučka Manojlovića

Vučko Manojlović rođen je 11.novembar 1945. kao peto dete u porodici uglednog prvoborca Riste Manojlovića, sa Radan planine. Majka Ikonija umrla je kada je Vučko imao 18. godina. 

Otas Rista nakon rata bio je ugledni društveno-politički radnik. Nakon Drugog svetskog rata obavljao je službu direktora beogradskog "Glasa".

- Bio je direktor te izdavačke kuće, a to znači i Dobrici Ćosiću koji je tada radio u njoj - prisećao se Vučko. Dalju profesionalnu karijeru razvijao je kao rukovodioc u više državnih preduzeća u Leskovcu i Lebanu.

BloombergAdria.com

Vučkove sestre bile su visoko obrazovane i zaposlene u privredi, dok su njegovi stričevi poput oca bili prvoborci i posle rata uživali visoke vojne činove. Jedan od njih, Miloš, kao Moskovski đak u vreme rezolucije Inforbiroa završio je neosnovano na Golom Otoku, gde je podlegao torturi 1951. godine.

Vučko je posebno istakao tu porodičnu tragediju ali je novinarima naglasio: "Nemojte o tome da pišete. Zameriće vam". Vučko se kod isticanja biografskih detalja bio prilično kolebao, ostajući nekako uvek nedorečen. Kao da se plašio da njegovi iskazi ne budu iskorišćeni protiv njega.

Nakon hapšenja i stradanja njegovog strica Miloša, kod Vučka se nazirala neka vrsta animoziteta prema režimu i sitna osvetoljubivost. 

Iako nije krio da se u porodičnom domu nalazilo dosta oružja, nasleđenog iz rata i po pravu službe, Manojlović je prvi veći incident napravio mačetom.

- Hteo sam samo da ih zaplašim - tvrdio je Vučko. Zajedno sa ocem Ristom posedovao je uredne oružane listove. Kao mladić Vučko se bavio streljaštvom, čak je i učestvovao u republičkim takmičenjima.

Brat Vuk nije krio da mu je žao Vučka. - kad se dogodilo to sa njim, došli su i odluzeli nam oružje. Žalili smo se, ali su nas odbili. To oružje su prodali u bescenje. Kao da je pištolj pakla cigareta. NJemu je u fokusu više ostala policijska demonstracija sile.

Po Vukovom mišljenju, to oduzimanje oružja pokazalo je da za njih (Manojloviće) kad se nekom prohte, može da ne važi zakon.

- Od prvog trenutka, to sa Vučkom nije u redu. Odmah sam video. Kad su mu recimo pročitali presudu, u Nišu je celo naše brdo bilo blokirano. Kao da se radi o Česmenu.

Inat ili "duh prošlosti"?

Prilikom interjvua Vučko je insistirao da ga ne fotografišu.

- Trudili smo se i trudimo se da porodicu držimo po strani. Nisam ja važan, već Vučko - rekao je novinarima potrešeni brat osuđenika.

Ekipa novinara Večernjih Novosti bila je inače jedina koja se do tada više zainteresovala za Vučkov slučaj i posetila njegovu porodičnu kuću. 

BloombergAdria.com

Na pitanje novinara da li su događaji iz porodične prošlosti uticali na specifične postupke i ponašanje osuđenika Vučka, njegov brat je tihim glasom istakao:

- Kao da je neko hteo da razduži nešto iz davnih, teških vremena, iz prošlosti...

Vučko je odbijao da podnese molbu za pomilovanje, a kao argument za brat Vuk ističe - To je čista crnogorština koju će, možda, skupo da plati. Bilo je mogućnosti da ponudimo neke pare, da pokušamo da ga spasemo. Nikad nije hteo ni da čuje. I sad kaže: "Radije ću u smrt". Neće nikoga da moli. Takav je.

Ispran mozak

- Detinjstvo kao detinjstvo, imao sam ga kao i svi ostali, ništa posebno - ističe zatvorenik koji je do tog dana čekao 2.115 dana da izvrše smrtnu presudu. Kada su mu novinari pomenuli neke detalje koje su predhodno saznali od njegovog brata, videlo se da nije želeo da priča o tome.

Tek na pomen stričevog imena otvorio se.

- Kad su me osudili na smrt, žalio sam se. A onda, ponovo pred Vrhovnim sudom Srbije, kad su odbacili žalbu, pročitan je dokument o tome da je moj stric Miloš bio informbiroovac! Ja sam rođen krajem 1945. godine. On je uhapšen 1950. i ubijen godinu dana kasnije. Pred sudom se čita dokument o mom stricu "izdajniku". To je dokument koji su mogli da dobiju samo od neke zvanične službe. Imao je veliki pečat, sećam se. Zar nije bezobrazluk da mi i to tovare? - upitao je tada vidno potrešeni Manojlović povišenim glasom, ne krijući svoju ogorčenost na policiju, sud i nepravdu.

- Mozak mi je ideološki bio totalno ispran - istakao je Manojlović pričajući o svojim mladim danima.

- Bio sam obično goveče. Zahvaljujući ispiranju mozga u kući, imao sam idealizovanu sliku sveta. Nisam imao pojma šta je policija, a šta sud...Samo ponekad smo ulazili u crkvu. Kad otvorimo vrata, kad ugledamo ikone, javi se neko strahopoštovanje. E, za mene je i sud bio kao crkva. Verovao sam da su u sudu i policiji časni i pošteni ljudi.

Žal za KP domom

U zatvoru ga je pored braće ponekad posećivao i stari otac, koji zbog starosti i zdravstvenih razloga nije mogao često da dolazi. Vučko je u dubini duše zamerao ocu što ga je zadojio komunističkom ideologijom i utopijskim pričama o društvu. Da nije idealizovao stvarnost, Vučko bi zasigurno bio spremiji za sve što ga je snašlo.

- Pitate me kako sam živeo, a niko se ne pita kako sam uopšte preživeo - nastavio je Vučko. Uspomene iz zatvora, vremenom su Vučku izbledele slike iz mladosti. 

Ma koliko čudno zvučalo Vučko je žalio što nije u niškom KP domu, kao nekada kada je bio osuđen za silovanje. 

- U KP domu je maksimum mesec dana samice. A mene su četiri i po godine držali u izolaciji, u lancima.

Zdravstveno stanje Manojlovića tada nije bilo dobro. Rame mu je bilo slomljeno. Dugo je čekao na adekvatnu medicinsku negu. 

BONUS: NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".