MRZIM I "RADOVANA" I "IBIJA": Zoki o legendarnim predstavama

Zahvaljujući njegovoj spremnosti da improvizuje, ljudi su i po dvadeset puta dolazili da gledaju ove komade, a replike se, kako one iz tekstova, kojima je udahnuo život na sceni, tako i one koje bi na licu mesta izmislio, citiraju se i dan-danas. Ipak, baš ta vrsta odgovornosti učinila je da Radmilović ove predstave počne da mrzi. Glumac koji je bio poznat i po svojoj "nezgodnoj" naravi, ovo je objasnio u intervjuu za "TV Novosti" daleke 1982. godine. Odlomak iz tog teksta pročitajte u nastavku:

Beogradsko, pa i jugoslovensko glumište, ne može se zamisliti bez Zorana Radmilovića. Za ovim prvakom Ateljea 212 i njegovom igrom, izgrađivanom podjednako u pozorištu, na televiziji, radiju, a nešto manje o filmu, krenula je plejada mlađih Talijinih vernika, stvarajući tako školu glume Zorana Radmilovića. Čitaoci našeg lista proglasili su ovog vrsnog glumca za ulogu u "Pričama iz majstorske radionice" jačom stranom najpopularnijeg glumačkog para ove godine u zemlji (lepši deo para je Mira Banjac).

Ranije za "Kralja Ibija", sada za "Radovana Trećeg", ulaznice moraju da se rezervišu nedeljama unapred. Vi u oba komada igrate naslovne uloge. I igrate ih sa toliko radosti koja se u slapovima preliva preko rampe, u gledalište.

- Ta radost je u 90 odsto slučajeva privid, namerno pravljena. I možda zato što je dobro pravljena - hajde sada da budemo neskromni - izgleda kao prava. Odigrana je. Ja sebe svesno nateram da budem radostan. Znam da je to korisno za predstavu, za gledalište.

BloombergAdria.com

Ipak, vi ste u poslu koji je za ljude "običnih" profesija čisto zadovoljstvo, san. Od pomena reči glumac šiparicama se vrti u glavi. Očekuje se, a to je i nedvosmislen utisak iz pozorišta, da vi taj posao radite sa mnogo zadovoljstva, da vas to ispunjava, da ste srećni i radosni dok igrate.

- Nateram sebe na to u osam i pet minuta. Dođem obično na "Radovana" besan, ljut, mrzim ovaj komad kao što sam mrzeo "Ibija". Druge predstave uglavnom igram rutinski, a ovde se od mene očekuje više. To je jedno opterećenje, tekoreći ogromno. Znam da moram večeras da tu nešto izmislim jer su došli ljudi koji gledaju i po 20 puta, karta na crno košta i po 60 starih hiljada, i sad čekaju to. Kao kad odeš u operu da čuješ ariju...

I celo gledalište je zna napamet.

Baš to je ogromno opterećenje za mene i zato mrzim tu predstavu, mrzim polazak od kuće, sve mrzim. Celo popodne kod kuće sam naduren, nervozan, i najradije bih da nema predstave.

Kao kad se gubi čas...

- Baš tako. Gubimo čas! Fantastično! Zato mi se desilo par puta da sam se zasedeo u kafani sa Duškom Kovačevićem, autorom "Radovana", pa smo nas dvojica odlagali predstavu. Sedeli smo tako u "Srpskoj kafani". Rekoh: "Moram na predstavu, Dule." Kaže: "Ma, kakva predstava, sedi tu!" "Čekaj, je l' mi ti to kažeš?" Kaže: "Ja ti kažem!" "Čekaj, pa ti si pisac", rekoh, "nemoj posle da bude..." "Ja ti kažem sedi dole!" Oko 15 do osam ovde, u Ateljeu nastane panika. Znaju da smo tamo, dolaze delegacije, ovo-ono. Mi zbrišemo i narodu na ulazu objavimo da nema predstave, da idu kućama. Oni misle - šalimo se. Delegacijama iz Ateljea zbrišemo u Vidin kapiju, a one nas traže na drugu stranu, nagore. E, sad, u osam i pet se okrene šalter u čoveku. Kažemo: dajmo sada, hajde, radost, radost! Idemo! Drž', drž', drž! Mi smo uvek pre Ibija, recimo, bila je to velika ekipa, počinjali da pevamo pred prestavu. Namerno se dernjamo.

BloombergAdria.com

Da dižete moral.

- Dižemo moral jedan drugom. I tako, drži pesmu neku... I tako. To je jedna... ma kakva radost! Ono, posle ispadne radosno, pretoči se u radost. Mene to uhvati posle. Zato što se prelije na publiku, pa onda oni meni vraćaju, pa se napravi jedna simbioza, i tako to posle ide.

Među kolegama novinarima o vama se priča da ste teški za intervju, da vas ne zanima popularisanje novina, da nikada, a što nije redak slučaj u vašem svetu, ne pozovete redakciju da nešto mudro izjavite...

- Pa, nije mi stalo. Šta će mi? Ja nemam ni jednu kritiku. Moja pokojna majka je skupljala, a sada znam, ako mi treba, ima toga u Radiju. Za neku penziju, za nešto.

Vaš sud o sebi samom značajniji vam je od onoga što su drugi pisali o vama?

- Sa kritičarima nikada nisam imao odnos razumevanja.

BloombergAdria.com

Ali zato ste miljenik svih slojeva publike. Ukoliko neko voli Miju, najčešće ne simpatiše Čkalju, a vas bukvalno vole svi.

- Istina je da su me gledaoci uvek prihvatali, ali se ne sećam da sam dobio neku sjajnu kritiku u čitavoj karijeri. Ovako, da neko kaže - uh! Jeste: kad sam se pojavio kao mlad glumac, igrao sam Malvolija u "Bogojavljenskoj noći", a Finci je rekao: "Evo jednog mladog glumca koji će jednog dana biti ovo-ono", i tako... Toga se sećam.

Bila je to bogojavljenska kritika.

- A ono drugo bilo je sve nešto: dobro je, ali... I za "Ibija" smo dobili dobre kritike, mada je bilo i različitih mišljenja kod pozorišne kritike, s kojom se ja ne trpim. To sam im i rekao prošle godine: znam te - znaš me. Ostavite me na miru, ja vas ne zarezujem. Smatram da ste lenčuge, da ste gurnuti u taj posao, naterani da to radite, a da to ne volite, niste unutra, u stvari, i - nosite se!

I šta bi posle?

Baš njih briga. Baš vas novinare briga. U novinama je moć, sila, nego šta!

* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj tekst je izašao u "TV Novostima" 15. oktobra 1982. godine.*

BONUS: NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".