Izvor:Foto: Arhiva Novosti, Jutjub printskrin/TOMA Film

SUZE SU PONOVO OK: Svi smo bili DOCA dok nismo upoznali TOMU

Izvor: D.B.

23.10.2021.

13:44

DA li je i posle filma "Toma" plakanje samo znak slabosti?

Film "Toma" Dragana Bjelogrlića, koji spada u kategoriju najgledanijih filmova u istoriji srpske kinematografije, naučio nas je da ponovo plačemo. Kako to?

U dašnjim vremenima su emocije retka pojava. Možda zato što čujemo da ne valja osećati ili ispoljavati svoje emocije, jer tim pokazujemo naše "slabe" strane, koje nam samo smetaju u ličnom razvoju. Ili živimo u toliko "brzim" vremenima u kojima jednostavno "nemamo vremena" da osećamo. Čovek danas mora da misli o svom poslu, o svojoj porodici, o svom domu i na taj način zaboravlja da misli na sebe.

Često čujemo da moramo da ostavimo sve što nas opterećuje iza nas i da nastavimo dalje, ali koliko je to zapravo dobro i šta znači to "dalje"? Emocije koje se ne prerade neće nestati, jer one žele da "izađu" iz nas, jer samo one pokazuju ko smo zapravo mi. Tako da dalje nećemo stići bez naših osećanja.

Film "Toma" je definitivno današnjim genracijama pokazao značaj tih emocija "stare škole". Svako od nas ko je gledao film je mogao bar sa jednim karakterom da se identifikuje. Čak više mislim, da je svako mogao bar jednom da kaže "tako sam se i ja osećao kad...". Toma (Milan Marić) je od ljubavi, preko radosti, do tuge pokazao sve što je imao.

Retko smo u poslednje verme gledali filmove koji su nam bili inspirativni za nešto tako retko kao što su osećanja. Čitave sale u bioskopu su bile u suzama, jer je svako mogao da se poveže sa ulogama, i onim kroz šta prolaze u filmu. 

Toma u filmu nije često zaplako, ali je zato publiku doveo do suza. Plač smo mi povezali sa slabom stranom čoveka, dok je ona zapravo jedna od najjačih. Jer nije jak onaj koji sve krije u sebi, već je jak onaj koji se otvori i zna da se nosi sa tim. Nije bitno da li plačemo sami, u društvu ili u javnosti, emocije su ljudske i ne treba ih se stideti. Toma je svoje emocije, svoj plač, svoju tugu i svoju ljubav ispoljavao kroz pesmu. NJegove reči i stihovi su bile njegove suze. 

Toma (Milan Marić) je često spominjao dušu i kako njegova duša traži da peva, jer je to bio način na koji se on otvarao pred drugima. Svako na svoj način zar ne? To je to što nas čini individualnim i što nas deli od materijalnog.

Petar Benčina je u ulozi doktora Alekse Hadžipopovića  fenomenalno predstavio tugu i patnju na jedan drugi način. Za razliku od Tome, Hadžipopović ima "jaku" fasadu koja nikako ne dozvoljava uvid u njegovu dušu. Jasno mi je zašto su se mnogi identifikovali sa "Docom". On predstavlja individualca koji želi da oseća, ali ne može to bez tuđe pomoći. NJegova jaka fasada se korak po korak ruši kroz film, zato što je dozvolio Tomi da mu "zaviri" u dušu. 

Važna lekcija koju je Toma dao Doci, glasi: "Doco, nije bitno na koliko godina možeš da razvučeš život, već koliko života možeš da staviš u jedan dan." U tom trenutku je pored Doce, i sva publika u bioskopu shvatila koliko smo emocije ostavili po strani i koliko one zapravo čine naš život.

U sceni koja je mnoge, uključujući i mene, dovela do suza, jeste tužna scena Doce i njegove supruge iz kafane uz pesmu " za LJiljanu". Tu se vidi momenat kad Doca shvata ono što je njegova supruga već odavno shvatila, a to je da život ne treba živeti u strahu od smrti, već u radostima koje nam pruža svakodnevno.  https://www.youtube.com/watch?v=SS8r9XOflY4

Nisu se ljudi odrekli osećanja i emocija, već im je kao i Doci u filmu, bio potreban jedan dobar podsetnik.