POSLE IPČETOVE SMRTI: Zašto nisu pričali Šaban i Jašar

Jašar Ahmedovski i Šaban Šaulić godinama su bili nerazdvojni, a njihovo prijateljstvo bilo je za primer drugima sa estrade.

U jednom trenutku sve se promenilo i pevači nisu progovorili gotovo 20 godina, a o razlozima za prekid prijateljstva oni dugo nisu pričali.

Jašar je nedavno otkrio zašto su odnosi zahladneli, kao i zašto je ipak morao da ode na Šabanovu sahranu iako nisu razgovarali.

- Rođen sam 22. decembra 1963. godine u Makedoniji, u mestu Plasnica, to ti je između Kičeva i Prilepa. Tu sam išao dve godine u školu i pevao po kafanama, a onda sam sreo Šabana Šaulića. On mi je bio uzor, njegove pesme sam voleo. Kada me je čuo, rekao mi je: "Ti ne smeš da ostaneš ovde nijedan sekund, odmah da ideš za Beograd!" Snimio sam prvu ploču "Ružo moja, najmiliji cvete", 1980. godine. Ploča je prošla odlično, bila je megahit. Posle dva meseca sam bio na svim top-listama i ušao u top deset pevača. Bio sam atrakcija, najmlađi pevač u to vreme. Inače, otac je veoma voleo muziku i uvek je išao u kafanu ili je u kući slušao kada mu pevamo Ipče i ja. I stariji brat dobro peva, eto, i to da ti kažem. Tata je voleo sevdalinke. Muzičku školu nisam završio, jer nisam imao želju da sviram. Iovako sam talentovan, komponovao sam dosta pesama i za sebe i za druge. Jedino pevanje ne može da se nauči. Može da se nauči da pratiš tonove ako imaš malo sluha, ali emocije i trilere, to ne može. Kada sam došao iz Sarajeva u Beograd, bio mi je cimer Mirko Kodić. Živeo sam u hotelu "Ekscelzior" i on mi je jedan dan rekao: "Šta plaćaš ovo, hajde, imam ja stan, da živimo zajedno!" Bio je oženjen, ali žena mu je bila u Svilajncu. Tako smo živeli nekih godinu dana - ispričao je Ahmedovski za "Kurir" i opisao kako su se posvađali on i Šaban:

- Mnoge kolege mi se nisu javile kada je Ipče poginuo, da izjave saučešće i kako to već ide... što je meni čudno. Retki su nazvali. NJih deset posto s kojima sam se poznavao, sedeo. Šaban mi je bio jako dobar prijatelj sve do 1994. godine. Nije mi se javio nakon tragedije. Šabana sam voleo pre nego što sam ga upoznao, njegovu emociju, pevanje, uvek sam ga poštovao i uvek ću ga poštovati. Pomogao mi je na početku karijere. Zašto se on meni nije javio... ne znam... NJegova supruga je poslala telegram, ali ja sam smatrao da je trebalo da se javi pored tolikog našeg prijateljstva. Mi smo putovali zajedno na sve turneje, spavali smo u istoj sobi, slobodno vreme smo provodili zajedno. Prvo popijem kafu kada ustanem, zovem njega, gde ćemo se naći. Šta se desilo da on mene nije pozvao da pita kako sam... Čuo sam posle neke priče, kada je prošlo dva-tri meseca, da mu je bilo teško da me zove. To je tako ostalo. Naravno da sam mu zamerio, jer prijatelj pravi i u dobrom i u lošem treba da se javi. Ali kada je on poginuo, što mi je jako teško palo, otišao sam na sahranu. Nisam mogao da ne odem, zamerao bih sebi posle. Zašto da moram da se nekome svetim, da ostane neka mrlja. Ako neko napravi grešku prema vama, ako vi njemu vratite istom merom, isti ste kao on. To sam uradio od srca - zaključio je Ahmedovski.

(Kurir)