DINO PRVI PUT U BG-u POSLE RATA: Hoćeš pevati ili pjevati?

Dvornik je prve nastupe u Beogradu posle rata zabeležio 2001. godine. Ovim povodom dao je intervju za TV novosti, u kojem je govorio i o škakljivim temam odnosa između Srba i Hrvata, koji su i dalje bili vrlo zategnuti posle ne toliko davno okončanog rata.

O tome kako je on doživljavao kriznu situaciju, i uticaj međunacionalnih trvenja na muzičare i svet umetnosti, pročitajte u obimnom odlomku iz intervjua:

Dino Dvornik trebalo je da gostuje u Beogradu pre šest meseci, međutim u glavni grad Jugoslavije stigao je na ulasku u novi milenijum. Umesto koncerata u "Centru Sava", zabavljao je goste diskoteke Taš. Reklama nije bila pompezna, ali njegovi prijatelji i obožavaoci znali su da će se sa Dinom odlično zabavljati tokom dve večeri. Ovo gostovanje ugovorio je menadžer Adis Gojak rukovođen više prijateljskim nego finansijskim motivima. Tako je sa suprugom Danijelom autoputem "Bratstvo i jedinstvo" u Beograd pristigao Dino tek da ispita i proveri raspoloženje i uslove za buduća gostovanja. Dočekali su ga u hotelu "Interkontinental", gde je odmah s puta, uz hladno pivo, počeo da priča.

BloombergAdria.com

Nekad smo zujali putem 442 do Beograda...

- Bilo nekad. Sada je pusto, sve zaraslo. Kad se setim kako su nekad vlasnici kioska i drugih prodavnica duž puta odlično zarađivali, ali biće to ponovo. Postoje gotovi fondovi za razvoj autoputa, ali uz uslov da svi predaju svoje zločince Haškom tribunalu. Do tada ništa! Ko je zgrešio moraće da odgovara. Tek posle toga moćićemo ponovo da "zujimo" između Zagreba i Beograda.

Šta su ti rekli carinici kada su te videli?

- Došao sam autom sa zagrebačkom registracijom. Naravno, odmah su me prepoznali i pitali hoću li u Beogradu pjevati ili pevati. Odgovorio sam - ni jedno ni drugo, ja ću pivati!

Nedavno je tvoj tata Boris Dvornik doživeo moždani udar. Kako je sada?

- Bolje mu je. Verujem da će sve to prebroditi, isto kao i kad je imao infarkt. Boris ima 63 godine, jak je i ne predaje se.

BloombergAdria.com

Tvoj dolazak u Beograd negativno je komentarisao Toni Montano. Prebacio ti je što si se slikao u uniformi Zengi.

- Bilo je to maskirno odelo, nikakva uniforma. Nisam imao nikakve oznake, etikete, hrvatsku zastavu ili nešto slično. Istina je da sam otišao na ratište, ali u humanitarnu akciju. Odneo sam kacige i prsluke da bi to predali ljudima koji su bili zaduženi za izvlačenje ranjenika. Dakle, nisam nosio puške, nisam nosio ono što ubija ljude, nego ono što pomaže da se spasu životi. A kad sam se već tamo zatekao, obukli su mi to maskirno odelo. Pa neću valjda tamo gde se puca nositi crveno-žuto odelo kako bih bio što uočljivija meta.

Ratno vreme nije te inspirisalo da napišeš neku pesmu u tom duhu?

- Nisam snimao ni pevao ratne pesme. Možda je i to razlog što u Hrvatskoj nisam podoban, nema me preterano u državnim medijima. O meni se samo piše kada se pominje gostovanje u Beogradu. Kada sam prvi put najavio odlazak, na konferenciju za štampu došlo je više novinara, nego svih ovih osam godina kada sam promovisao svoju muziku.

Ti si o svojim porocima otvoreno pričao, ništa ne skrivajući. Gde si obavio detoksikaciju?

- Nikad se nisam folirao. Lečio sam se u jednoj kući, ne u bolnici. Nisam hteo da budem na meti i pred očima onih koji sve to posmatraju iz bolesne radoznalosti. Ne podnosim ni atmosferu, ni miris bolnice. Sada sam O.K., ugojio sam se petnaest kilograma, ali to je već zasluga i godina. Imam 36.

U Beogradu, za Novu godinu pevali su Hari Mata Hari, Atomsko sklonište i ti. Možeš li da kažeš ko od pevača iz Srbije u isto vreme nastupa u Zagrebu? Ne čini li ti se da ovdašnji umetnici ne mogu za Hrvatsku da dobiju ni vizu?

- Nije baš tako. Polako se to kreće. Ne vidim razlog da ne bude kao pre. Evo, ja sam bio na koncertu Ramba Amadeusa u Zagrebu, i svirao sam trubu. Nisam znao da to umem. Nedavno je bila Neda Ukraden. Slušao sam je u jednoj emisiji, kada su se javljali slušaoci i provocirali je. Odlično im je odgovarala. Rekla je da se ne obazire na mržnju, da ona ima svoj film i da se time rukovodi. Inače, u takvm prilikama, obično se javljaju osobe koje su u ratu nekoga izgubile ili su i same stradale i patile. Ja sam svestan da ne mogu da pevam u Kini ili Južnoj Americi. Kada bih pevao na njihovim jezicima, sigurno bih bio bogat. A moj prostor je ovaj Balkan, gde svi govorimo istim jezikom. Pri tom, neki me hoće, a neki neće. Evo, u Hrvatskoj nisam dobio ni jedan poziv da nastupam za Novu godinu. A kada sam u Evropi, nastupam u klubovima gde dolaze i Srbi i Muslimani i Hrvati. Tamo su svi isti, prevazišli su nacionalna trvenja.

* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "TV Novostima", 2001. godine. *