ZABORAVLJENI SPOMENICI I MEDIJANA: Rodno mesto velikog cara

Istoričar Boris Stojkovski  proučava srednjovekovnu istoriju, a za Nportal je govorio o zaboravljenim spomenicima od velikog istorijskog značaja u Srbiji i van Srbije. Nažalost, ovi spomenici se retko posećuju. Jedno od takvih je i Medijana kod Niša, mesto gde je rođen car Konstantin Veliki. U nastavku teksta možete pročitati i zanimljivu priču iz Teodisijevog žitija Svetog Save sa ugarskim kraljem. 

- Srbija je država bogata turističkim mestima i istorijom. Koji su zaboravljeni kulturni spomenici koje vredi posetiti? Koji biste posebnoizdvojili da je od značaja? Postoji li vaš omiljeni kultuni spomenik i zbog čega ste njega izabrali? 

-Postoji niz kulturno—istorijskih spomenika koji ne dobijaju dovoljnu pažnju, a sasvim sigurno bi trebalo. U prvom redu to je veliki broj manastira diljem Srbije, ali i kompleksa utvrđenja, arheoloških nalazišta, i drugog. Verovatno među one koje se manje posećuju spada Medijana kod Niša, rodno mesto Konstantina Velikog, zatim manastiri
Sopoćani i Gradac, ali i bogat turistički potencijal Subotice,  Sombora, Sremske Mitrovice, Valjeva, Šapca, Novog Pazara, Prizrena i drugih nekih gradova i mesta u celoj Srbiji. Pomenuću, osim toga, i one spomenike srpskog naroda koji se nalaze u
Mađarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori, kao i diljem Bosne i Hercegovine, zatim u Beču, Trstu, Grčkoj. Mislim da postoji jedan značajan korpus spomenika za koji se ne organizuju posete, a bilo bi zaista blagorodno. Prevashodno bi tamo trebalo voditi đake i studente, jer bi se time obrazovale i nove generacije. Pošto, nažalost, nisam obišao sve što bih voleo, zadržaću se na Feliks
Romulijani, Studenici i Sopoćanima, kao nekima koji na mene ostavljaju naročit utisak. 

 -Koji biste spomenik izabrali iz jugoslovenskog perioda?

-Za jugoslovenski period zaista smatram da je bilo puno divnih kulturno—istorijskih znamenitosti (mislim naravno na period Kraljevine), koji su predstavili jednu novu epohu. Nakon 1945. godine se radi o ideologizaciji, izmišljanju i prekrajanju istorije, pa i rušenju spomenika. Taj soc—realizam kod spomenika mi nije blizak, mada je bilo sjajnih dometa u pozorištu, muzici, filmu i slikarstvu koje ne smemo potceniti ni odbaciti, čak naprotiv.

-Koji deo priče o kulturnim spomenicima možemo prihvatiti kao istinu a šta kao mit? 

-Istina je samo ono posvedočeno istorijskim izvorima, prvenstveno pisanim, ali i arheološkim, epigrafskim i ostalim. Ne samo o nabrojanim spomenicima, već i brojnim drugim, postoje niz legendi, tradicija, prvenstveno u starosti pojedinih spomenika, njihovom nastanku, kao i neke sasvim apokrifne priče koje nisu posvedočene u
izvorima, ali su zaživele kroz vreme. Ono što je bitno ovde reći, a to je da se ne treba oslanjati na senzacionalizam, pseudoistoričarske fantazmagorije, razne internet grupe i forume, bizarne Jutjub
kanale, već treba konsultovati relevantnu literaturu, pitati stručna lica i verovati nauci, a ne bombastičnim izjavama stručnjaka za sve, kojih imamo isuviše. Jedno je istorija, jedno je mit, koji je veoma bitan za svaki narod, a nešto sasvim treće je senzacionalizam  i izmišljotine, toga se moramo kloniti i odbacivati na svakom mestu.

-Koje su sličnosti i različitosti između srpskih, muslimanskih i mađarskih spomenika? 

-Jako je teško dati odgovor na ovo pitanje. Najpre ni svi spomenici u okviru jednog naroda ili konfesije nisu isti. Folklor, običaji i tradicija su različiti takođe, naravno uz neka obeležja koji čine etničku, versku ili kakvu drugu grupu. Ne treba zanemariti ni neretka međusobna prožimanja raznih kultura, kao i uticaje spoljnih faktora. Takve granice kroz istoriju nikad nisu bile jasne, ni unutar jednog naroda, ni među njima, ali naravno svako ima i svoje specifičnosti. Ta različitost je neopisivo bogatstvo koje treba ljubomorno čuvati.

- Bavite srednjovekovnom istorijom. Da li je taj period koji je značajan za srpsku baštinu pomalo upao u senku i ako jeste zbog čega je to tako? Da li se izgubio običaj prenošenja kulture sa kolena na koleno?

-Srpska srednjovekovna istorija predstavlja bez sumnje najznačajniji period celokupne prošlosti srpskoga naroda. To je vreme kada su formirane osnovne i ključne crte srpskog identiteta, to je i epoha kada Sveti Sava, Stefan Nemanja (Sveti Simeon), kralj Milutin, knez Lazar i drugi vladari i velikani stvaraju srpsku državu i kulturu.
Tu leži i odgovor zašto pada u zapećak, ali to nije ni tako jednostavno ni jednoznačno. Opadanje uopšte interesovanja za humanističke nauke u novije vreme, ali i činjenica da je opšte obrazovanje izgubilo na značaju su takođe bitni razlozi. Nadalje, ne treba zaboraviti ideologizaciju društva posle 1945. godine, iako je u posleratno doba
stvarao veliki broj uglednih medijevista. Promena strukture same porodice je dovela svakako do toga da to neko prenošenje epske tradicije bude prekinuto ili smanjeno. S tim što treba imati na umu da tradicija i istorijske činjenice nužno se ne moraju poklapati, bez namere da potcenim značaj tradicije za svaki narod.

- Koji su događaji i zanimljivosti između 12. i 16. veka bili značajni za naš poliički i kulturni razvoj? Postoje li anegdote o susretima tadašnjih uticajnih ličnosti u tom periodu?

-Takvih događaja je pregršt. Od sticanja nezavisne kraljevine i autokefalne crkve 1217. i 1219. godine, pa preko krunisanja cara Dušana, onda zatim izgradnje važnih manastira, sastavljanja bitnih dokumenata, sve do bitaka, poput Velbužda, Marice, Kosova ili Angore. Mislim od konkretnih događaja da je bitnije razumeti istorijske procese i ući u dubinu i smisao istorije. Anegdota uistinu i ima, ali naravno to su podaci istorijskih izvora, hroničara, hagiografa (pisaca žitija). Izvori su ti na osnovu kojih možemo jedino rekonstruisati prošlost, pa u tom kontekstu i pronaći nešto što su neke anegdote ili zanimljivosti. Meni pada na pamet priča iz Teodosijevog žitija Svetog Save, gde na sastanku sa ugarskim kraljem, žedni Sava traži leda da stavi u vino, ali pošto ga nema, on se moli Bogu i pao je grad i tako je srpski arhiepiskop, tad u mirovnoj misiji, popio rashlađeno vino, što je isključivo običaj
vizantijske elite, kojoj je i on pripadao.