TUGA NE JENJAVA: Dva meseca od masakra u Ribnikaru

Na današnji dan pre tačno dva meseca, tog kobnog 3. maja, Srbiju je zadesila jeziva tragedija koja nas je zauvek promenila i od koje ćemo se teško ikada u potpunosti oporaviti.

Još se Beograd nije bio pošteno ni probudio, a nešto pre devet sati počela je da se širi vest o pucnjavi u školi, u samom srcu prestonice. Mnogi su pomislili da se radi o "pucnjima upozorenja", ranjavanju nekog lokalnog dilera koji je operisao oko škole... Međutim, onda su krenule da stižu nezvanične informacije da ima i stradalih, pa da među žrtvama ima i dece, da bi ubrzo bilo otkriveno da se u Beogradu desilo ono što smo mislili da nama nikada ne može da se dogodi.

Da se dogodilo ubistvo, masovno ubistvo, masakr. U OŠ "Vladislav Ribnikar". I da su skoro sve žrtve nedužna deca. I da je počinilac ni manje ni više nego 13-godišnji dečak, učenik škole, dete iz ugledne porodice, koji je postao najmlađi masovni ubica na svetu, a da su većina ubijenih njegovi drugari iz odeljenja ili vršnjaci koje je veoma dobro poznavao.

Roditelji su tog 3. maja ispratili decu u školu, neki zbog obaveza čak nisu ni stigli da se pozdrave. Nisu znali da je to poslednji put da vide svoje dete. Nakon toga, deset porodica je ostalo bez svojih najbližih - roditelji dece koja su pohađala OŠ “Vladislav Ribnikar” više nikada neće videti svoje ćerke i sinove. Deca koja idu u školu sa Vračara više nikada neće ugledati svoje vršnjake, kao ni njihovog čuvara i heroja - čika Dragana.

Potresne slike drugara ubijenih, ali i desetina hiljada Beograđana koji su narednih dana u tišini prodefilovali pored “Ribnikara”, u suzama i kroz jecaje ostavljali cveće, palili sveće, ispisivali poruke od kojih se srce cepalo, obišle su region, pa i šire.

- Danas sam u očima ljudi video iskren strah za sve nas. Kada sam bio na sahrani svoje ćerke prilazilo mi je puno ljudi, za mnoge od njih uopšte nisam znao ko su. NJima je bilo teško da mi izjave saučešće, a i meni da ga primim sve dok u jednom trenutku nisam počeo da gledam u oči te ljude. Svakome sam se gledajući ga u oči zahvaljivao uz blagi naklon. I onda su i ti ljudi počeli da se osećaju nekako prihvaćenim, kao da se znamo od ranije. Moja sudbina je teška, ali ja ću je nositi i to baš onako kako me je Sofija, kako joj i ime kaže, mudro naučila tome - rekao je Slobodan Negić, otac jedne od ubijenih devojčica.

Dva meseca kasnije, tuga i očaj su i dalje u vazduhu. I neverica. I mnogo pitanja bez odgovora.

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".