Godišnjica invazije na Čehoslovačku 1968. godine

Bio je to jedan od ključnih momenata takozvanog hladnog rata. Invazijom na Čehoslovačku avgusta 1968, postalo je jasno da su sve tekovine vremena Hruščova, onog što je opisivano kao "otopljavanje" odbačene.
Bio je to očigledni prikaz onog što će postati poznato kao Brežnjevljeva doktrina, odnosno stava da unutar Istočnog bloka, pa čak i unutar komunističkog sveta uopšte, postoji ograničena suverenost, odnosno reč Moskve mora biti poslednja. 

Sovjetski Savez se uostalom i ranije ponašao manje više istovetno. Isto tako, zvanični Vašington se u svojoj zoni ponašao slično, mada sa više nijansi i sa uspešnijom medijskom i akademskom podrškom. Za razliku od Moskve koja je na tom polju jednostavno bila "trapava".

Čehoslovačka koja je do nemačke okupacije krajem 1938, bila oličenje uspele demokratije, kao i zdrave tržišne ekonomije, kao rezultat Drugog svetskog rata našla se unutar sovjetske zone. Za razliku od drugih zemalja srednjeistočne Evrope u Prag su se vratili predratni čelnici te zemlje, kao Edvard Beneš, i do sredine 1948, postojao je višepartijski sistem. Potom je usledilo uvođenje tvrdog sovjetskog modela.

Ali demokratske tradicije u Češkoj nikada nisu zamrle.
Vojna operacija čije je kodno ime bilo "Dunav" započela je uveče 20. avgusta. Bila je to invazija trupa Sovjetskog Saveza, Poljske, Bugarske i Mađarske. Rumunija je odbila učešće. Istina, i Janoš Kadar je na učešće Mađarske pristao nevoljno. Sovjetska komanda nije uključila istočnonemačke trupe, kako bi se izbegle asocijacije na vreme nemačke okupacije 1938/1945. 
Nije bilo nikakve dileme, namera je bila da se sve ono što je oličavalo "Praško proleće" čija je prva ličnost bio Aleksandar Dubček, trajno odstrani. Dubček je na čelno mesto KP Čehoslovačke dospeo zahvaljujući činjenici da je bio u otvorenom sukobu sa Antonjinom Novotnim, prethodnikom na čelu partije. Bio je to spor oko položaja Slovaka. Novotni se Sovjetima inače zamerio zato što je kritikovao smenu Hruščova.

Dolaskom na čelno mesto u Pragu, januara 1968, Dubček, inače predratni komunista, tada formalno u svojstvu Prvog sekretara Prezidijuma CK KP Čehoslovačke, otvorio je proces izvesne, umerene, liberalizacije. Upravo on je lansirao frazu o "socijalizmu sa ljudskim likom". Što je naravno u Moskvi doživljeno kao teška uvreda.
Težilo se nijansiranijoj, manje tvrdoj politici. Bila je to promena stila, odnosa prema medijima, i u medijima. Planiran je viši nivo tržišnog poslovanja pa i privatne inicijative.
Uzor je bila onovremena Jugoslavija za koju se smatralo da je zemlja sa višim nivoom sloboda. 

Nema dileme, Dubček nije bio protivnik Sovjeta, posebno ne socijalizma. Sebe je smatrao lenjinistom. Jednostavno, po prirodi, nije bio autoritarna ličnost. Nije voleo manire kakve su negovali Sovjeti, ili bolje, smatrao ih je pogrešnim.
Termin "Praško proleće" kojim je naknadno opisivan čitav period od januara do avgusta 1968, skovali su zapadni mediji, po uzoru na revolucionarna događanja širom Evrope 1848/49, između ostalog i u Pragu, nazvane "Proleće naroda". 

Zvanični Prag insistirao je da se odnos prema Sovjetskom Savezu, niti uopšte prema načelima socijalizma suštinski ne menja. U Moskvi im, međutim, nisu verovali. Postojala je bojazan da se ne ponovi ono što se dogodilo sa Mađarskom 1956, ili još gore, sa Jugoslavijom 1948.
Bilo je više susreta sovjetskih i čehoslovačkih čelnika koji su prethodili invaziji, prožetih međusobnim uveravanjima o dobrim namerama. Najpoznatiji je susret Dubčeka i Brežnjeva u Čjerni na Tisi, na tromeđi Čehoslovačke, Mađarske i Sovjetskog Saveza, od 29. jula do 31. avgusta.   

Odmah potom u Pragu je boravio šef jugoslovenske države Josip Broz Tito. Sama poseta u tom trenutku bila je nesumnjiv gest podrške. Razgovaralo se u Hradčanima 9. i 10. avgusta. Titova procena situacije je bila da atmosfera u Čehoslovačkoj nije kontrarevolucionarna. Savetovao je Dubčeka da ne sme biti demokratije za protivnike socijalizma. Predočio mu je iskustva iz studentske bune 1968, uz sugestije kako se obračunati se protivnicima. Josip Broz Tito je uveravao Brežnjeva da je strah od kontrarevolucije u Čehoslovačkoj neosnovan još aprila 1968, prilikom boravka u Moskvi.  

Brežnjev se nije slagao.

U Moskvi je postojao strah od ponavljanja slučaja Mađarska 1956, kada je zaista došlo do antikomunističke oružane pobune. Josip Broz je tada, iako je zvanično pokazivao simpatije za Nađa i mađarsku vladu, zapravo bio zagovornik odlučne sovjetske intervencije.
Celonoćna usaglašavanja Tita i Hruščova na Brionima, 2/3. novembra 1956, dogodila su se uoči sovjetske vojne intervencije koja je usledila sutradan.
Brozova procena situacije u Pragu je međutim bila sasvim drugačija. I bio je u pravu. U duboko liberalnoj Čehoslovačkoj, za razliku od Mađarske, uopšte nisu postojale žestoke antikomunističke tradicije, niti su reakcionarni stavovi imali ikakvu bitnu podršku. 

Posle sastanka pet zemalja članica Varšavskog pakta u Bratislavi 3. avgusta, potpisana je takozvana Bratislavska deklaracija. Rukovodstvo u Pragu je upozoreno a sovjetske trupe se povlače sa prostora Čehoslovačke, zadržavši se na njenim granicama.
Veruje se da je prelomni moment bio telefonski razgovor Brežnjeva i Dubčeka 13. avgusta. Bes Brežnjeva bio je posledica pojave protivsovjetskih informacija u medijima. Pritom, zna se da su na vojnu intervenciju pozivali i komunisti Istočne Nemačke i Poljske. 

Invazija je započela u 23. časa 20. avgusta 1968. Prvo je zauzet aerodrom Ruzinje (danas Vaclav Havel) u Pragu, a onda je na njemu sledio dolazak sovjetskih transportnih aviona sa tehnikom i ljudstvom. Prva meta su bili ključni mediji, nacionalni radio i televizija.
Kada su sovjetske trupe započele napad Dubček je pozivao da se ne pruža nikakav otpor. Vlasti u Pragu, osim što su naglašavale da je otpor uzaludan, osetile su potrebu da zvanično saopšte da nisu ništa znale o napadu koji je bio u toku.

Inicijalno, Sovjeti su intervenisali sa oko 165.000 vojnika, sa približno 4.600 tenkova. Potom ih je bilo čak oko 400.000. Do 80.000 je bila brojnost drugih članica Varšavskog pakta. 
Poređenja radi, prilikom intervencije u Mađarskoj 1956, učestvovalo je oko 35.000 sovjetskih vojnika, a tamo je vođen pravi mali rat.
Čehoslovačka vojska, koja inače uopšte nije napustila kasarne, a koje su sovjeti odmah opkolili, raspolagala je tada sa 18 divizija, sa 235.000 pripadnika. 

Otpor se svodio na premeštanje putokaza, ili prefarbavanje, eventualno ispisivanje parola. Ukupno, ubijene su 72 osobe, građana Čehoslovačke, a 266 je teže povređeno ili ranjeno. Sovjeti koji su stradali ogromnom većinom su bili žrtve nesrećnih slučajeva, njih nekoliko desetina. 

Ujutro 21. avgusta sve je zapravo bilo gotovo, zemlja je okupirana. Dubček je uhapšen i odveden u Moskvu.

Verovatno shvativši da su imali pogrešne procene Sovjeti ga sa političkih funkcija uklanjaju tek aprila naredne godine. Izvesno vreme je potom bio ambasador u Turskoj da bi pošto je ipak 1970. izbačen iz partije radio za nekakvo šumarsko preduzeće iz Bratislave. Od decembra 1989. do juna 1992. bio je predsednik Savezne skupštine u Pragu. Zagovarao je opstanak zajedničke Čehoslovačke države.

Na čelo zemlje, odnosno partije, aprila 1969, doveden je Gustav Husak. Sve tekovine takozvanog "Praškog proleća" su uklonjene. Privreda je ponovo centralizovana, tržišni mehanizmi uklonjeni, mediji cenzurisani. Jedina politička tekovina koja je sačuvana bila je federalizacija zemlje.

Postojao je nadalje sporadičan nenasilni otpor. Najdramatičniji gest bio je samospaljivanje dvadesetogodišnjeg studenta istorije i političke ekonomije Jana Palaha 16. januara 1969. na Vaclavskom trgu u Pragu. 
Usledio je talas emigracije, ukupno oko 300.000 osoba.

Čehoslovačka koja je do tada imala otvorene granice zatvorila ih je tek oktobra 1969. Približno 70.000 osoba je, u odsustvu, osuđeno zbog ilegalnog napuštanja zemlje, najčešće na zatvorske kazne od dve godine kao i na konfiskaciju imovine.