SRPKINJA U OBEZBEĐENJU GADAFIJA: Držala makaze, ruke se tresle

Da život piše neverovatne priče živi je dokaz lepa Srpkinja Dijana Stevanović, koja je od vrsnog frizera postala vrsno obezbeđenje, i to ni manje ni više nego Gadafiju, da bi na kraju jedva izvukla živu glavu i pobegla iz Libije u poslednjem trenutku.

No, kako je sve počelo?

Nakon što je završila srednju frizersku školu u Bijeljini, odlučila je da ode u Libiju, gde je njena majka radila kao medicinska sestra. Nakon godinu dana, rešila je da tu i ostane, a onda je sudbina umešala svoje prste.

- Moja majka je godinama kao medicinska radnica radila u vojnoj bazi u Iraku. U Libiju je otišla 1988. godine i tamo je takođe radila kao medicinska radnica. Kada je kod nas počeo rat, sestra i ja smo otišle kod mame, gde smo ostale oko četiri godine, dok se kod nas nije smirila situacija. U Libiji smo pohađale školu i tako sam naučila arapski jezik - ispričala je Dijana koja govori i engleski i ruski jezik.

NJen život izvrnuo se naopako kada je u njen salon došla Safija Farkaš Gadafi, devojka koja je u tom trenutku, kao bliska saradnica, zaposlena u rezidenciji porodice Gadafi, ispričala je Dijana svojevremeno u intervjuu za portal "Bijeljina Danas".

- Gospođa Farkaš je preko svojih ljudi insistirala da se upoznamo. S obzirom na to da mi tada nije rečeno ko me zapravo zove, nego samo da se radi o VIP osobi, bila sam skeptična i obazriva i nisam htela da pristanem. Nakon nekoliko insistiranja, ali i kada mi je rečeno o kome se radi, pristala sam. Vrlo brzo našla sam se u rezidenciji gde sam ulepšavala frizuru prvoj dami Libije. Osim mojim profesionalnim radom, gospođa Farkaš je bila oduševljena i mojim odličnim poznavanjem arapskog jezika - započela je priču.

"Pametnije je da malo sednem i dođem sebi nego da mu odsečem uho"

A onda, usledio je i susret sa Gadafijem. Dijana se toliko uspaničila da je uradila nešto što je do tog trenutka malo ko imao smelosti da učini.

- Madame Farkaš, kako su je svi zvali, u jednom momentu me je pitala da li šišam i muškarce. Nakon što sam potvrdila, zamolila me je da se zadržim još malo kako bih ošišala još nekoga. Iskreno, očekivala sam da će to biti jedan od njihovih sedam sinova, ali sam se iznenadila kada je u prostoriju ušao vođa Libije, i to u pratnji svog ženskog obezbeđenja. U istom trenu me je obuzela trema. On me samo pozdravio na arapskom jeziku i seo je na stolicu.

- Ja sam uzela makaze, ali toliko su mi se tresle ruke da nisam bila uopšte u stanju da ga ošišam. Kako su mi se ruke i dalje tresle od treme, ja sam odugovlačila sa šišanjem. U jednom trenutku me je pitao, da li imam nameru da počnem, a ja sam se i dalje tresla. Rekla sam mu da bih ja počela da radim, ali da bih rado malo sela i došla sebi. Začuđeno me je pogledao i obezbeđenju naredio da mi donesu stolicu. Kad sam sela, okrenuo se prema meni i rekao da njega nikad nije niko pitao da li može da sedne, uvek su svi čekali da im on to dozvoli. Tada mi je kroz osmeh čestitao na smelosti i hrabrosti - opisala je prvi susret Dijana i dodala:

- Na tečnom arapskom sam mu rekla, da je pametnije da malo sednem i dođem sebi nego da mu odsečem uho i završim u zatvoru. On se na to ponovo glasno nasmejao, sedeli smo kratko i razgovarali - seća se Dijana.

Spomenuli su i Jugoslaviju, kao i Tita, čiji je Gadafi bio veliki poštovalac, a interesantno je i da je Gadafi zano dosta naših reči, jer je veliki broj ljudi iz bivše SFRJ, a potom i iz Srbije, radio u rezidenciji, počev od kuvara, preko domaćice i domara, pa sve do dadilja i zdravstvenih radnika. Nakon što se malo opustila, Dijana je uspela da ošiša Gadafija, a potom postala i zvanična frizerka rezidencije.

Naravno, sa novom titulom, išle su i određene povlastice, ali i provere.

- Svaki zaposleni naravno prolazi i detaljne provere, koje znaju da traju i po godinu dana. Kada radite u rezidenciji, vi pored svog osnovnog posla obavljate i druge zadatke koji vam se povere, a vaši zadaci se konstanto šire - objasnila je.

Dijana postaje deo obezbeđenja

U jednom momentu Gadafi joj je rekao da kreću nove obuke za obezbeđenje i da bi voleo da ona postane deo tog tima. To joj je saopštio usred noći i tražio je da odmah odluči da li pristaje. Dijana je bila zbunjena, ali je prihvatila.

- Zahvaljujući mom poslu za porodicu Gadafi, posetila sam mnoge zemlje u Aziji, Africi, Evropi. U ličnoj pratnji Gadafija bila sam 11 godina, skoro na svakom njegovom poslovnom putu. Ta putovanja su znala da traju od tri pa do 15-20 dana. Dok sam radila za njih imala sam privilegiju da upoznam mnoge svetske moćnike, od Berluskonija, Žaka Širaka, Tonija Blera i njegove supruge i mnoge druge svetske zvaničnike - ispričala je Dijana i dodala da je u pripremi knjiga u kojoj će biti opisani svi detalji.

Traumatičan beg iz Libije

Dijanino bekstvo iz ratom zahvaćene Libije bilo je sve samo ne prijatno iskustvo. Pukom srećom je izvukla živu glavu, i ne shvatajući u prvi mah ozbiljnost situacije.

- Ja sam izbegla sa porodicom na jedan vrlo traumatičan način. Gadafi je skupio sve svoje ljude koji su radili za rezidenciju i rekao – ko želi, može da ide. Nas par je odlučilo da ostane. Međutim, onog momenta kada sam dobila poziv od jednog visoko pozicioniranog čoveka iz naše ambasade koji mi je rekao da dobro razmislim i da je zadnji voz, te da imam rok od 24 sata da napustim zemlju sa svojom porodicom, tada sam shvatila preozbiljnost situacije i odlučila sam da napustimo Libiju - objasnila je lepa Srpkinja, koja je otkrila i da su joj libijske kolege pomogle da iz zemlje izvede majku, supruga i dete i da im je i danas beskrajno zahvalna na tome.

- Naš izlazak iz Libije je trajao četiri dana i to je bilo jako traumatično iskustvo za moju porodicu. Ali izašli smo živi i zdravi. Na ulazu u avion se zadesio jedan od mojih kolega iz rezidencije, pošto je striktno bilo naređeno da iz zemlje može da izađe samo moja majka, dete i suprug, on je okrenuo glavu kako bih u zadnjem minutu i ja ušla u avion. Bio je to 27. februar 2011. godine. Sleteli smo na aerodrom u Sarajevo i vratili se u Bijeljinu bez ičega, ali živi i zdravi - priseća se Dijana.

U Libiji su, kako kaže, ostavili sve. Pre samog izlaska iz zemlje 17 dana je provela u rezidenciji, za to vreme nije bila u mogućnosti da kontaktira sa porodicom, niti je znala šta će se dalje dešavati, i bila je odsečena od spoljnog sveta. Sve se odigralo iznenada, a nakon svega bilo joj je potrebno čak par godina kako bi ponovo stupila u kontakt sa nekim prijateljima i poznanicima koji su se bežeći od rata, rasuli svuda po svetu.

Godinu dana nakon povratka u Bijeljinu dobila je ponudu iz Katara, međutim, nije imala snage da počinje ispočetka u drugoj zemlji. Umesto toga, odlučila je da gradi posao na svojoj zemlji u čemu je i uspela, a danas ponosno kaže da "želi da bude ovde sa svojom porodicom i svojim narodom", a svoju neverovatnu priču završila je sa: "Kod kuće je najlepše".

(Bijeljina Danas)