LEDENA DEVOJKA DOBILA LICE: Sa 14 godina žrtvovana bogovima

Pre više od 500 godina, 14-godišnja devojčica je odvedena na vrh Anda i žrtvovana bogovima Inka. Zakopano na planini zajedno sa raznim ponudama, telo mlade žene se prirodno mumificiralo tokom vremena, čuvajući njenu kosu, nokte, šarenu haljinu koju je nosila poslednjeg dana. Ali u nekom trenutku, njeno lice je postalo izloženo elementima, pa su njegove karakteristike polako nestale tokom smene sezona sunčeve svetlosti i snežnih padavina.

Sada je to davno izgubljeno lice opet otkriveno zahvaljujući mukotrpnoj arheološkoj analizi i forenzičkoj rekonstrukciji. Upečatljiva 3-D bista mlade žene, danas poznate kao Ledena devojka iz Ampata, predstavlja središnji deo nove izložbe u Peruu i deo kontinuiranih napora da se razumeju poslednji trenuci ljudskih žrtvovanja koja su praktikovalana u Andima pre pola milenijuma.

Žrtveni prinos

Kada je istraživač Nacionalne Geografije, Johan Rajnhard naišao na mumiju, poznatu i kao Huanita, na vrhu planine Ampato od 6.400 metara tokom ekspedicije 1995. godine, znao je da je otkrio nešto spektakularno.

- U početku je izgledala kao jedan veliki snop tekstila - priseća se Rajnhard. Zatim je ugledao smrvljeno lice među naborima tkanine. Ovo je bila mlada žrtva "neuhvatljivog" rituala Inka poznatog kao capacocha.

Kapakoča je uglavnom uključivala žrtvovanje dece i životinja, koje su prinošene bogovima kao odgovor na prirodne katastrofe, da bi se konsolidovala državna vlast u dalekim provincijama, ili jednostavno da bi se zadovoljila božanstva. Ritual je igrao važnu ulogu u održavanju Carstva Inka i uključivao je gozbe i velike procesije koje bi pratile decu, biranu na osnovu svog izgleda: lepote i fizičkog savršenstva. Biti izabran za žrtvu, veruju istraživači, tada se smatralo velikom čašću za porodicu i zajednicu kojoj je dete pripadalo.

Većina informacija koje imamo o kapakoči je međutim, iz druge ruke, kako primećuje Dagmara Soča, arheolog iz Centra za andske studije na Univerzitetu u Varšavi, koja se bavi proučavanjem rituala i koja je naručila rekonstrukciju lica Ledene devojke iz Ampata.

- Nijedan evropski kolonista nikada nije video ceremoniju - objašnjava ona. Uprkos prazninama u istorijskom zapisu, arheološki nalazi koji uključuju više od desetine dece Inka na velikim visinama Ampata i drugim planinama pružaju ključne dokaze za ono što se događalo tokom ovakvih rituala.

Načini žrtvovanja su varirali, možda zbog običaja vezanih za određene bogove. Neka deca su bila živa zakopavana ili davljena; drugima su vađena srca. Život Ledene devojke završio se jednim udarcem tupim udarcem u zadnji deo lobanje.

U potrazi za Ledenom devojkom

Oskar Nilson poznaje tu lobanju bolje nego iko: proveo je mesece sa njenom replikom u svom stokholmskom studiju, da bi na kraju napravio skulpturu 14 godina stare devojčice koja gledano izdaleka, izgleda skoro živo.

To je proces u dva koraka, kaže švedski arheolog i vajar. Prvo, Nilson mora da uroni u svet svog subjekta i sa okom iskusnog arheologa, da pribavi što više podataka da bi razumeo kako je ona mogla da izgleda. Čak i bez mumificiranog lica, on može da proceni verovatnu dubinu tkiva koje je nekada prekrivalo kosti lica, koristeći sve od CT skenera do DNK analiza i informacija o ishrani i bolestima kako bi sakupio što više detalja o mogućem izgledu pojedinaca.

Zatim je na red došao ručni rad. Nilson je odštampao 3-D repliku lobanje Ledene devojke, pričvrstivši drvene klinove na njenu površinu kako bi dobio dubinu i položaj svakog ručno izrađenog mišića od gline do plastelina. Žive oči, mišići koji služe za žvakanje, nos, delikatna tkiva nalik na užad koja čine ljudsko lice: svaki je dodavan redom. Nakon što je napravio silikonski kalup za poprsje, dodao je stotine pojedinačnih dlačica i pora u nijansama braon i roze. Trebalo mu je deset nedelja.

Sledeći bogove Inka

Rezultat je devojka umotana u haljine koje su istkale lokalne žene iz peruanskog Centra za tradicionalne tekstile, sada glavna atrakcija na izložbi "Kapakoča: Sledeći bogove Inka" u Muzeju Svetinje Anda u Arekipi, Peruu, do 18. novembra.

Rekonstrukcija će biti prikazana pored mumije Ledene devojke, praćena pričama 15-oro druge dece odabrane za kapakoču na vrhu Ampata i drugih vrhova Anda. NJihova starost se kreće od 3 do oko 13 godina, a mumije i skeletni ostaci nekolicine su predstavljeni kao 3-D modeli na izložbi, koja takođe prikazuje holografe nekih svetih predmeta koji su zakopani pored njih.

Ove prirodne mumije naučnicima nude primamljive tragove o njihovim poslednjim danima. Kada su Soča i kolege izvršili toksikološku i forenzičku analizu posmrtnih ostataka malog deteta i četiri žrtve od šest do sedam godina koje su predstavljene na izložbi, otkrili su da se o njima vodilo računa u mesecima pre žrtvovanja i da su se redovno hranili, listove koke, vinove loze ajahuaske i alkohol su uzimali u nedeljama pre smrti - ne toliko da ih opije koliko da ih drži sedatiranim i bez anksioznosti, dok se približavalo vreme njihove žrtve. 

- Zaista smo bili iznenađeni rezultatima toksikologije - kaže Soča.

- To nije bila samo brutalna žrtva. Inke su takođe želele da deca budu dobro raspoložena. Bilo im je važno da odu bogovima srećni.

Velika nadmorska visina, psihogene supstance, spektakularan pogled, saznanje da je zagrobni život blizu - sve je to bilo potrebno za zadivljujuću ceremoniju, kaže Rajnhard. 

- Čitav ritual morao je da bude veličanstven.

Tokom poslednje faze svoje rekonstrukcije, Nilson je proveo sate razmišljajući i pokušavajući da "uhvati" izgled mlade devojke 500 godina nakon njene smrti. Rezultat je i uznemirujuće realističan i uznemirujuće ličan.

- Ona je bila pojedinac - kaže on.

- Mora da je shvatila da će se njen život završiti na vrhu planine za nekoliko nedelja. Možemo samo da se nadamo da je i sama verovala u zagrobni svet.

Za Rajnharda, konačno gledanje u lice devojke koju je pre nekoliko decenija nosio niz planinu na svojim leđima, doveo ga je do kraja priče vezane za Ledenu devojku. "To je vraća u život", kaže on. Rekonstrukcija stavlja fokus kako na njenu kulturu i svakodnevni život, tako i na njenu smrt.

Ali Nilson nikada nije zaboravio način na koji je Ledena devojka umrla, čak i dok ju je oživljavao kroz svoju rekonstrukciju. Više od svega, kaže on, želeo je da uhvati osećaj zamrznutosti - kretanje ne samo ka njenoj mumificiranoj budućnosti, već i ivici večnosti.

- Znala je da treba da se nasmeje, da izrazi ponos - kaže on. 

- Ponosna što je izabrana. Ali i dalje veoma, veoma uplašena.

(Nacionalna geografija)