SRCEPARAJUĆE: Svedočenja roditelja dece ubijene u Ribnikaru

Svedočili su Suzana i Miloš Čikić, roditelji ubijenog Andrije Čikića.

Sa teskobom u glasu i kroz suze majka ubijenog dečaka u OŠ "Vladislav Ribnikar" govorila je o svom sinu, o tom 3. maju i kakav im je život bez sina jedinca.

- On je bio naše jedino dete, kad se rodio doneo je radost u naš dom. Sećam se jedne situacije koju ću sada ispričati. Andrija je imao 5 godina, molio me je da ga odvedem u park. Planirala sam da odložim za kasnije, ali videla sam da on žarko želi. Odvela sam ga i tamo je bio sa drugarima. U povratku me je pitao da li može da kupi sladoled. Dala sam mu novac i on je kupio sladoled. Nastavili smo da idemo ulicom i ispred nas je bila cvećara, on je ušao u nju i rekao: "Molim vas jedan crveni cvet za moju mamu". Izašao je i rekao: "Ovo je za tebe jer si me odvela u park" - započela je svoje svedočenje majka malenog Andrije.

Poslednji put kada je majka videla sina

Kako je ispričala na suđenju, tog 3. maja oni su krenuli zajedno. Ona, suprug i Andrija. Andrija je išao u školu.

- NJega smo ostavili ispred škole. Poslala sam mu poljubac i rekla: "Lepo uči", a on se okrenuo ka nama, poslao poljubac i rekao: "Lepo radite" - ispričala je mama ubijenog Andrije.

Kako je rekla ona i suprug su otišli na posao, a tek što je kročila u ordinaciju gde radi nazvao ju je suprug i pitao je: "Jesi li videla šta je bilo u "Ribnikaru", bila je neka pucnjava..."

- Rekao mi je da je krenuo ka školi. Mislila sam da je bilo nešto ispred škole, zvala sam sina, nije se javljao. Pomislila sam da ne može da mi se javi jer je na času, ušla sam na internet da vidim šta je moj suprug video, strah me je odjednom preplavio, pozvala sam mamu od Andrijinog druga i rekla je da je njen sin došao kući i da ga smiruje, i drugi roditelji su mi to rekli - ispričala je ona.

Sa teskobom u glasu, majka ubijenog Andrije jedva je pričala o svemu što je potom usledilo.

Poziv majke Sofije Negić

- U jednom trenutku smo bili ispred škole, prišli smo policajcu i pitali ga zašto toliko dugo čekamo. On je rekao da je uviđaj u toku. Nije mi bilo jasno kakav uviđaj i zašto, na šta mi je on rekao da je ubijen radnik obezbeđenja. Pitala sam ga i za decu, on je rekao koliko zna da nema. Potom smo krenuli ka Urgentnom centru, kada je mene pozvala majka Sofije Negić i rekla da njene Sofije više nema i da je ona u SUP na Vračaru - rekla je ona.

Kako je kazala tada je rekla taksisti da pojača radio na kojem je išlo obaveštenje da je ubijeno osmoro dece u "Ribnikaru" i čovek iz obezbeđenja.

- Rekla sam taksisti da odmah vozi na Vračar u stanicu, da ne idemo u bolnicu. Ispred stanice nam je policajac rekao da dođemo i odveo nas na drugi sprat. Tamo sam videla direktorku i tada su mi se sve nade srušile, šetala sam od zida do zida i pitala sam da li možemo da vidimo naše dete, ali su mi rekli da ne možemo. Mi smo stajali, nismo znali šta da radimo, a onda smo otišli kući - ispričala je ona.

Kako je rekla, potom je trebalo da jave bakama i dekama.

- Zvala sam sestru, rekla da ide kod mojih roditelja da hitna bude ispred vrata. Čula sam majku kako vrišti i oca koji diše teško. A kod nas potpuna tišina, ne možeš da prihvatiš šta se dogodilo - rekla je ona u suzama.

Posle sahrane dobili su policijsku foto-dokumentaciju i obdukcioni nalaz i, kako kažu, morali su to da pogledaju.

- Ja ne bih mogao da živim a da ne znam kako je moje dete stradalo. Slike ubijene dece u učionici su najstrašnije što sam u životu video. Mislio sam da ću da puknem od bola - rekao je Miloš Čikić, pa nastavlja:

- Gledajući slike shvatili smo da je Andrija uspeo da izbegne prvi metak koji je završio u njegovoj jakni i stolici, ali nije drugi koji ga je pogodio u nogu i treći koji je prošao kroz ruku i srce. Gledajući te fotografije, shvatili smo da je Kosta gađao u glavu i u srce. Ta preciznost je stravična. Možda je strašno što ću ovako reći, ali to su bile pokretne mete i za to je potreban ogroman trening.

Miloš navodi da kod njih u stanu nikada nije bilo tišine i da su njih troje uvek diskutovali o nekoj temi, a sada im "osam mesci tišina para uši".

- Nemam više kome i čemu da se radujem. Nemam razloga da ustajem. Ne mogu da funkcionišem, uveče ne mogu da zaspim bez lekova. Nema više ništa što me motiviše i pokreće u životu - kaže otac Andrije Čikića.

- Vladimiru Kecmanoviću su pokazani spisi iz policijske foto-dokumentacije i on nije odreagovao, Miljana isto, meni je to stravično. To razorno deluje na nas. Mi nikoga ne mrzimo, ali kao da nam stavljaju so na ranu.

Podsetimo, na suđenje roditeljima dečaka ubice danas su došle porodice Božović, Čikić, Martinović, Aćimović, Kobiljski, Anđelković.

Prvi je pred sudsku govornicu izašao Ivan Božović, otac Ane Božović, kojem je postupajući sudija rekao da ispriča kako se osećao kako se dogođaj dogodio, kako su se osećali sve vreme, kako nakon toga, kako kada su saznali za smrt i da li poznaju porodicu Kecmanović.

- Treći maj je počeo kao bilo koji školski maj. Ona se spremila za školu, obukla je suknjicu, bilo je slikanje za almanah što je njoj bilo veoma važno. Ja sam je poljubio i ona je krenula u školu. Ja sam taj dan morao da odem po psa, pošto smo se veče pre toga vratili iz Soluna. Krenuo sam po psa koji je bio na čuvanju i video sam da imam propušten poziv u 8.33 od Ane. Ubrzo sam je pozvao i ona mi je rekla da su ona i Bojana dežurne i da želi da naruči hranu u Meku. Ja sam joj rekao dobro, da treba da odem po psa, pa ću podići novac i odneti joj da ona i Bojana naruče - ispričao je Božović, piše Blic.

Kako navodi, Nina, njegova supruga, ga je pozvala ubrzo potom i rekla da se nešto desilo u školi.

- Rekla mi je da idem brzo da vidim šta se desilo i da je bila nekakva pucnjava. Spustio sam slušalicu, nije mi baš bilo jasno šta se dogodilo i počeo sam da vozim malo agresivnije, nisam mogao da poverujem da je bila pucnjava u školi. Znao sam gde Ana sedi i da ako se desilo u školi da je to moralo da se desi pored nje. Međutim, kada sam stigao tamo policajac je zabranio da se prođe ulicom. Ja sam ostavio auto i otrčao sam na ulaz gde je Ana sedela. Međutim, mogli smo samo do ograde - priseća se kobnog 3. maja otac ubijene devojčice.

"Ne znam gde je Ana"

Kako dodaje, on je tada ugledao nastavnika geografije pošto on zna ko je Ana, zato što su bili prošle godine na skijanju, a on mu je samo rekao da zna Anu i da se samo odaljim jer još uvek ne znamo šta je unutra.

- Vi ludite, znate da je vaše dete samo par metara od vas, ljudi nas zovu, pitaju šta se desilo, ja govorim: "Ne znam gde je Ana!". Žena je otišla na drugi ulaz i rekla da je dosta dece iz Aninog razreda izašlo, zvao sam Anu i razrednu, ali mi se niko nije javljao. Tada dobijamo informaciju da deca u Tiršovoj. Odlazimo tamo, a tamo je haos. Svi tražimo decu. Tada su mi rekli da je primljeno nekoliko dečaka i jedna devojčica. Nisu znali kako se ona zove i pitao sam šta je imala obučena na sebi. Rekli su mi farmerke i crveni duks. To nije bila Ana. Potom smo otišli u Klinički centar, tamo su nas smestili u jednu prostoriju, međutim ni tamo ona nije bila tamo - kaže Ivan Božović.

Za sve to vreme, kako priča, telefoni su njemu i supruzi zvonili neprestano, a oni bi svaki put pomislili da je Ana.

- Možda je izgubila telefon pa zove sa drugog broja. Želeli smo u to da verujemo, ai smo znali da to nije ona. Odlučujemo da odemo pred školu nazad. Prišla mi je jedna novinarka i pokazala poruku da oni koji ne znaju gde su im deca ili nisu stupili u kontakt sa njima da odu u MUP - priča Ivan Božović.

Trenutak kada je ocu saopšteno da mu je ćerka ubijena

Kako kaže, on je dao ključeve svom bratu, a on je krenuo da trči ka policiji.

- Nisam stao ni u jednom trenutku. Ispred sam sreo majku od Bojane jer ona radi u MUP i tada sam shvatio šta se dešava. Kada je izašla ja sam video da joj nije dobro i samo sam uleteo unutra i rekao: "Samo mi kažite": Rekli su mi da je Ana...Više se ni ne sećam kako su mi rekli, samo su pitali hoću li nešto za smirenje. Ja sam rekao dajte mi za ženu - rekao je on na suđenju.

On je potom dodao:

- Izašao sam iz stanice, stajao sam ispred i nisam znao kako da kažem Nini, pozvao sam je i rekao: "Naše Ane više nema". Zagrlio sam brata i grlilii smo se i plakali. Nina mi nije verovala, ona je želela da uđe unutra i rekao sam da sam bio i da su mi rekli. Stajali smo ispred stanice i svet mi se rušio. Pomišljaš kako da odeš kući, prva pomisao je da hoćeš da vidiš svoje dete.

Otac ubijene devojčice ispričao da su potom otišli kod roditelja njegove supruge.

- Mislim da su sami shvatili šta se dogodilo. Potom mi je briga bila kako da kažem svojim roditeljima koji su krenuli za Beograd, shvatio sam da je bolje da čuju od mene i da stanu pored gde nađu mesta. Tada sam im rekao naše Ane više nema, sa druge strane slušalice čuo sam jauk i plakanje. Rekao sam im da nastave put kada budu imali snage - rekao je otac Ane Božović, piše Blic.

27 članova porodica podnelo tužbu

Ovo ročište se odnosi na parnični postupak koji je usledio nakon prijave 27 članova porodica ubijenih u OŠ "Vladislav Ribnikar" koji su podneli tužbu protiv dečaka ubice, njegovog oca Vladimira Kecmanovića, majke Miljane Kecmanović i protiv škole.

Tužba zbog koje se danas održava ročište je podneta zbog naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove usled smrti bliskog lica, kao i na ime pretrpljenog straha. Takođe, ovom tužbom je zatražena i novčana renta, dakle buduće davanje određenog iznosa novca od dana presuđenja pa dok za to traju uslovi - i to na ime buduće nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove usled smrti bliskog lica.

Na prethodnom ročištu, koje je bilo pripremno, advokati su izneli dokaze za koje smatraju da će biti ključni u postupku.

(Blic)