"PLAŠIM SE LJUDI": Intervju iz `82 - ko je bila Ena Begović?

Ta 2000. godina za proslavljenu glumicu Enu Begović bila je godina u kojoj je pronašla svoju životnu sreću udajom za preduzetnika Josipa Radeljaka Dikana, a kada su 1. jula te iste godine postali roditelji malene Lane njihovoj sreći nije bilo kraja. Nažalost u majčinskoj ulozi Ena nije uživala dugo jer se 15. avgusta dogodila tragična saobraćajna nesreća u kojoj je glumica izgubila život. Za samo 55 dana, Ena Begović se udala, porodila, proslavila 40. rođendan i tragično preminula.

Novembar 1982: Ena Begović, glumica (“Pad Italije”, “Idemo dalje”, “Hoću živjeti”), student, četvrta godina Akademije pozorišne i filmske umetnosti u Zagrebu.

Nesigurna, pomalo uplašena, dugo razmišlja, pleni nekom čudnom naivnošću, radoznala, dečije šarmantna, a opet kod sagovornika stvara utisak da tačno zna šta radi, šta hoće. Ili je sve to zajedno pomalo gluma?

Koja je, ustvari, prava Ena – ono seksi stvorenje koje se na velikom ekranu bez trunke premišljanja skida do gole kože i s još manje premišljanja vodi ljubav sa svojim partnerom, strasno, uverljivo. Ena s ekrana ili Ena s kojom satima pričamo o svemu i svačemu kao s bilo kojim studentom četvrte godine, bilo kojeg fakulteta.

Ena – žena, ili, Ena – devojčica? Nama se čini neka druga Ena.

Moje prvo sećanje…

Sećam se, prvi put sam “videla” majku kada mi je bilo devet meseci. To mi niko ne veruje, ali ja tu njenu sliku pamtim: nagnuta nad mojim kolicima, kratko ošišana, crvenokosa – krov mojih kolica i njena glava, to je slika koju sve ove godine nosim u sebi. Ja se sećam toga. Možda je neverovatno, ali ja znam da sam baš to videla – nagla se nad moja kolica i smeši mi se.

Moj najveći prijatelj…

Prvi, pravi i najveći prijatelj je majka. Pa, majka je sve – sigurnost, ljubav, nesebičnost, stalno žrtvovanje, beskrajno razumevanje. Majka je jedino “mesto” gde možeš da pobegneš od svih, da budeš na miru, bez laži, bez pretvaranja, bez potrebe da se ponašaš drugačije nego što se osećaš.

Po prirodi sam neurotična, nesigurna, stalno o nečemu razmišljam, stalno s nekim problemima. Na izvestan način ja se plašim ljudi, i… a kad dođem kod majke, meni onda ne treba nikakvo pretvaranje ni laganje. Ne moram da se pravim da sam srećna i kad sam tužna…

Kod mame sam ja – ja. Možda sam prerano (s 18 godina) uletela u svet odraslih, starijih, svet u kojem se vrti veliki novac, jer jedan film užasno puno košta, možda nedovoljno spremna, ili…

Moje lice, moje telo…

Ja nisam lepa. Ja imam čudno lice, ili bolje rečeno – ja imam jedno interesantno lice. Zanimljivo sve skupa, s izvesnim nepravilnostima, ali upotrebljivo u svakom slučaju. Često me pitaju koliko u likovima koje tumačim ima mene. Ima me, potpuno me ima. Ostaje tvoje telo, ruke, noge, glava.

Pobeći od sebe ni na koji način ne možeš. Bar ja. Onda… Za mene je “Hoću živjeti” izvanredna prilika da komuniciram svojim telom. U tome mi je puno pomogao Ivo Fanuka, slikar, koji se rodio s normalnim sluhom, ali je kao dečak ogluveo. NJegovo telo “govori”, ali ne preteranom gestikulacijom, ne prenaglašenom mimikom. Mene je fascinirala njegova mirnoća, otuda i u tumačenju ove gluvoneme devojke pre svega iz mene izbija to – mirnoća.

Moja gluma…

Ja za sebe mislim da sam jedan dobar, pošten čovek. Nisam zla, pokvarena, ne podmećem nikom nogu, ne uživam u tuđim neuspesima. Ne snalazim se najbolje u ovom svetu i ne uspevam da sledim sve “linije” koje ovaj posao zahteva, nameće.

Gluma mi je, inače, puno pomogla u životu. Bila sam introvertna (a i sada sam), nekomunikativna, nesigurna… Akademija mi je pomogla da shvatim da nešto vredim, da nešto mogu, da sam kao čovek važna.

Gluma me potpuno opseda. Mislim da je najstrašnije saznanje shvatiti da si loš glumac (ima takvih koji čitav glumački vek sebi to ne priznaju), ali za mene je još užasnije biti glumac, a ne raditi to. Pravniku je lakše, on može da ode na bolovanje, glumac to ne može, on ima potrebu da glumi, da mu se aplaudira. On mora stalno da se dokazuje, potvrđuje.

Svaka loše napravljena uloga boli, to je strašno – srećeš ljude na ulici koji ti to govore, u taksiju, na stolici kod prijatelja. Kad loše odradi posao, glumac kao da ne vredi ni kao čovek. Naš posao je davanje ljudima, to ljudi znaju, ali ne razumeju uvek. Otuda glumačke traume i bežanje iz sveta realnosti, često i u alkohol… Mene je jedan taksista nedavno baš to pitao: zašto svi glumci piju?

Nijedna profesija i neuspeh u njoj ne identifikuju se u tolikoj meri s čovekom – promašen glumac je promašen čovek. Međutim, sve to anulira aplauz onih 10.000 ljudi u pulskoj “Areni”… Ja sam po prirodi nezadovoljna, stalno nezadovoljna. San mi je da jednog dana napravim ulogu za koju će i dobri i zli priznati da je dobra. Najveća mi je želja da postanem dobra glumica, a za to treba puno rada ili puno sreće.

Na neki način ja sam uspela, ali to nije nikakva garancija za dalje bavljenje ovim poslom. Mene budućnost plaši. Ja ne znam šta me čeka, za godinu-dve… dosadašnji uspesi nisu garancija.

Moja stalna zaljubljenost…

Ja sam stalno zaljubljena i glupo mi je da se probudim ujutru kad nisam zaljubljena. Bez tog osećaja kao da vegetiram. LJubav mi pruža sigurnost… a nije ružno ni patiti. Najstrašniji osećaj je ne voleti, ne osećati, biti ravnodušan. Tada sve drugačije doživljavam, sve je u meni i oko mene drugačije.

Moje ljubavne scene…

Teško je govoriti o tome. Meni je u početku kao i danas uvek pomalo neugodno. Ne, nije to stid, nemam čega da se stidim, ali strašna je jedna druga stvar – to što ti neko drugi kaže kako to da radiš, kako da izgledaš, kako da reaguješ… Pa, još kad to ponoviš pet, šest, sedam puta.

Ja svaki put otplačem te scene. Uđe neki užas u mene, ne od stida, ne, nema tu stida nego ponižavajuće je na neki način. Mi svi to radimo, ali u svom krevetu, gde smo sami, gde nema nikoga… Na snimanju si okružen ljudima sa svih strana, savetima, primedbama. Ja sam u privatnom životu inače vrlo zatvorena, mislim da su ljubav i intimnosti za četiri zida i kad se sve to forsira, onda počinje sve u meni da se buni. Otuda, valjda, i te moje suze.

Možda se s godinama i iskustvom čovek privikne. Ja sam jako senzibilna i onda sve prihvatam srcem – smeta mi kad me neko popreko pogleda, hladno pozdravi. Opterećuje me mnogo toga što ne bi trebalo, ali šta ja tu mogu, takva sam i ne mogu da pobegnem od toga, od sebe…

Moj novac…

Moji roditelji su siromašni, oboje imaju jako niska primanja i nije nam bilo lako. Studiramo i sestra i ja, izdaci su veliki, oni su primorani da iznajme kuću, pa tokom leta nas četvoro spavamo u istoj sobi i kuvamo za goste. Mama radi i po deset sati u kiosku, ne znam kako izdrži.

Ipak, meni nikada ništa nije nedostajalo, uvek sam imala ono najneophodnije. Mama mi šije tako da sam što se oblačenja tiče uvek “high”. Međutim, moji prohtevi nikada nisu ni bili veliki. Meni novac koji sam zaradila na filmu znači toliko što kao student ne moram da razmišljam šta ću i kako ću na kraj do 29. u mesecu. Zahvaljujući honoraru ja sam na trećoj godini Akademije samu sebe finansirala i tako oslobodila roditelje brige bar oko troškova za mene.

Šta bih uradila kada bih zaradila puno novca? Pa, volela bih da imam svoj stan, jer se već osam godina (od svoje četrnaeste) potucam kao podstanar. Kupila bih potkrovlje – to mi je san, a mami i tati televizor u boji, mada trenutno nemaju ni crno-beli, stari im se pokvario.

Moji uspesi…

Uspeh! Hm, to je tako relativan pojam. Šta meni znači? Pa, lepo mi je što ne moram da se predstavljam nikome, što ljudi znaju ko sam, a, ružno je kad mi deca dobacuju na ulici. Lep je osećaj da nisi anoniman, a to mladom čoveku odgovara, jer je u prirodi mladih da se bore protiv anonimnosti, da budu neko i nešto.

Ni u čemu se nisam promenila, samo sam na neki način sazrela, brže, naglije nego mnogi iz moje generacije. Počela sam stvari da posmatram s više strana, saznala sam puno toga što ovaj posao neminovno nosi sa sobom, nešto čega su mnogi moji prijatelji van ove profesije pošteđeni.

Moji prijatelji…

Ja strahovito puno čitam i čitav moj odmor se na to svodi, ne idem u disko, ne gledam tv (čak i nemam televizor), ne sedim po kafićima… Najbolje se zabavljam sa svojim kolegama s godine i najlepše mi je kada sam s njima. Ja sam, uostalom, simpatično ljudsko biće s kojim je dobro družiti se… Kažu, prijatno je biti sa mnom.

(Halo, 1982/Citymagazine.rs)