NAJOPASNIJE JEZERO NA SVETU: Jedan sat kraj obale znači SMRT

Izgrađen četrdesetih godina kada su Sovjeti pomerali proizvodnju naoružanja na istok kako bi izbegli nacističku invaziju, Majak je bio jedna od najvažnijih ruskih fabrika nuklearnog oružja i bio je zabranjen strancima 45 godina.

Godine 1957. dogodila se strašna eksplozija u nuklearki ekvivalentna sa udarom oko 85 tona TNT-a. Eksplodirao je rezervoar sa visoko toksičnim supstancama i tada je na površinu izbačeno oko 70 tona radioaktivnog otpada. Oblak prašine proširio je izotope cezijuma i stroncijuma na oko 14.500 kvadratnih kilometara, pogađajući oko 270.000 sovjetskih građana i njihove zalihe hrane.

Pošto je njihov sistem za skladištenje otpada uništen, vlasti su odlučile da usmere Majakov stalni tok radioaktivnog efluenta u jezero Karačaj, u kome su nedostajali površinski ispusti, što je inžinjere činilo optimističnim da će sve što se tamo baci biti zakopano na neodređeno vreme.

Ovo je dobro funkcionisalo deset godina, sve dok teška suša nije pogodila ceo Čeljabinsk. Jezero Karačaj je postepeno počelo da presušuje, otkrivajući radioaktivni sediment u svom basenu. Širenje toksične prašine začinilo je oko 1500 kvadratnih kilometara zemlje stroncijumom-90, cezijumom-137 i mnoštvom drugih neprijatnih elemenata, prenosi Dejli mejl.

Nakon što je jezero potpuno presušilo, ostala je samo radioaktivna prašina. Vetar je razvejao radioaktivne čestice, čijem je dejstvu bilo izloženo više od pola miliona ljudi. Posledica su bile deformacije, bolesti i veliki broj smrtnih slučajeva. 

Jezero Karačaj je opisano kao „najzagađenije mesto na Zemlji“ od strane Worldwatch instituta, organizacije za istraživanje životne sredine sa sedištem u Vašingtonu.

Tek nakon što je predsednik Boris Jeljcin 1992. potpisao dekret o otvaranju ove oblasti, zapadni naučnici su mogli da dobiju pristup - i odmah ga proglasili najzagađenijim područjem na planeti. 

Jezero je akumuliralo oko 4,44 eksa bekerela (EBq) radioaktivnosti, uključujući 3,6 EBq cezijuma-137 i 0,74 EBq stroncijuma-90.

Poređenja radi, u Černobiljskoj katastrofi je ispušteno između 5 i 12 EBq radioaktivnosti, ali ova radijacija nije koncentrisana na jednoj lokaciji.

Nivo radijacije blizu mesta gde je radioaktivni otpad odlagan je 1990. godine bio 600 rendgena po satu, po tvrdnjama američkog Saveta za odbranu prirodnih resursa iz Vašingtona, što je više nego dovoljno da čoveka izloži smrtonosnoj dozi zračenja u roku od sat vremena.

Od havarije je prošlo više od 60 godina, ali jezero Karačaj je i dalje ekstremno ozračeno. Samo nekoliko minuta na licu mesta opasno je po život, a svako ko se zadrži duže od jednog sata neminovno će umreti.

Od decembra 2016. korito jezera je potpuno ispunjeno, korišćenjem specijalnih betonskih blokova, stena i zemlje. Potpuno je zatrpano godinu ranije, a zatim je praćena situacija pre postavljanja završnog sloja betona i zemlje.

Oblast oko ovog jezera je potpuno zatvorena za posetioce, jer bi samo približavanje njemu moglo da ubije.

Iako je vlast zalila jezero betonom, u međuvremenu je počeo da puca i voda se ponovo izliva u okolinu.

Posledice

Reka Teča, koja snabdeva vodom obližnja područja, bila je kontaminirana, a oko 65% lokalnog stanovništva se razbolelo od radijacione bolesti. Lekari su to nazvali "posebnom bolešću" jer im nije bilo dozvoljeno da u svojim dijagnozama zabeleže zračenje sve dok je objekat bio tajna sovjetske vlade. 

Kada je konačno priznato postojanje ove ustanove, u regionu Čeljabinsk je zabeležen porast broja obolelih od raka za 21 odsto, porast urođenih mana za 25 odsto i porast slučajeva leukemije za 41 odsto.

Ruralne zajednice koje okružuju nuklearno postrojenje u velikoj su meri patile zbog trke njihove vlade u nuklearnom naoružanju sa SAD. U želji da uhvate korak sa tehnološkim razvojem zapadnog oružja, inženjeri Majaka nisu previše brinuli o bezbednosti i objekat je pretrpeo nekoliko velikih nesreća tokom pedesetih i šezdesetih godina.

Danas su ogromni delovi Čeljabinska ostali nenaseljeni kao rezultat zagađenja reke, eksplozije 1957. i suše 1967. godine. Površina jezera Karačaj je sada zabetonirana, ali njeno zagađenje još uvek nije obuzdano.

Procene sugerišu da je oko milijardu galona podzemne vode kontaminirano sa 5 megakurija radionuklida, a čak i danas, lokalno stanovništvo još uvek ne zna stvarne nivoe radioizotopa u svojim domaćim proizvodima.