PRVA ŽENA AKADEMIK: Iz njenih rečenica i danas učimo

Ne zna se mnogo o njenom privatnom životu. Rođena je u selu Mošorin u Bačkoj, 16. februara 1877. godine, ali se još kao mala doselila u srpsku prestonicu. Studirala je matematiku koju je kasnije i predavala u Pančevu, Šapcu i u Beogradu u ženskoj gimnaziji. Biila je izuzetno obrazovana, knjgama i čitanju je pridavala veliki značaj. U Nemačkoj je doktorirala filozofiju.

Uglavnom je pisala kritike, eseje i pripovetke.

Spektar Isidorinih tema je raznovrstan. Književnost je njena glavna preokupacija, ali pored toga interesovale su je i druge umestnosti: slikarstvo, muzika, pozorište.

1950. godine Isidora Sekulić postaje prva žena akademik, primeljena je za redvnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.

NJena prva knjiga su "Saputnici". Građeni su na vrlo zanimljiv način, teme su i naslovi pojedinačnih zapisa. Tako govori o pojmovima samoće, umora, nostalgije, rastanka, tuge, glavobolje. O svemu onome što može da obuzme čoveka.

Isidora je isticala to da čovek život treba da učini korisnim.

Većina njenih dela je u okvirima njenog glavnog motiva, motiva prolaznosti života. Volela je Norvešku i izučavala skandinavsku poeziju i istoriju. Tako nakon čitanja u knjigama, odlazi u Norvešku, a onda nastaje jedan od najznačajnijih putopisa "Pisma iz Norveške".

Isidora je, iako dete vojvoćanske ravnice, volela sever više od juga. Divila se njihovom opstanku u hladnoći.

Ono što joj je često od strane kritičara, početkom 20. veka, zamerano je njen subjektivizam. Opisivala je osećanja, pozanta je njena "Glavobolja" u kojoj na nekoliko strana govori o tome kako je boli glava, ali Isidora to daje na tako maestralan način. Uspela je da se izbori sa negativnim komentarima najuticajnijeg kritičara tog doba, Jovana Skerlića. Nikome ništa nije zamerala, živela je skromno, a njen rad je postao priznat, te sa velikim pravom baš ona potaje prva žena akademik u Srbiji.

BloombergAdria.com