Izvor:Foto: Instagram printskrin/threeidenticalstrangers
UŽAS Rastavili trojke zbog eksperimenta, sreli se na faksu
22.01.2024.
21:25
IZGLEDALO je kao bajka: tri davno izgubljena brata, trojke, našli su se pukom slučajnošću! Međutim, nakon samo nekoliko meseci ova bajka se pretvorila u noćnu moru.
Bila je to 1980. godina, Robert Šafran, tada devetnaestogodišnji brucoš NJujorškog univerziteta, iznenadio se sa srdačnim odnosom ostalih studenata prema njemu. Ponašali su se kao da su ga već poznavali.
Ispostavilo se da su ga svi zamenili za Edija Galanda, studenta koji je već godinu dana bio na istom fakultetu. Dva mladića su izgledala identično, ponašala se jednako, čak su i trenirali isti sport, voleli iste stvari - a uopšte se nisu poznavali, piše "latimes.com".
Igrom sudbine, Majk Domic je bio cimer Edija Galanda, a zatim Roberta Šafrana i najbolje je znao koliko su ova dva momka identična. Odlučio je da istraži o čemu se radi i kako je to moguće. Utvrdio je da su obojica rođena istog datuma i data na usvajanje. Majk je odmah odlučio da upozna ovu dvojicu momaka kojima je jasno bilo da su rođena braća.
Edi i Robert su bili presrećni što su se sreli. Bili su uvereni da su jednojajčani blizanci, ali nakon što je njihova priča izašla u lokalne novine, javio im se još jedan mladić koji je tvrdio da izgleda kao i njih dvojica. Bio je to Dejvid Kelman, student drugog njujorškog univerziteta.
Tri momka su brzo uspostavila jaku vezu i izgledali su kao da nisu odrasli u tri različite porodice usvojitelja. Jednostavno su pronašli stan u NJujorku gde su živeli, a ubrzo su otvorili i svoj restoran pod nazivom "Šta još? Trojke!"
Godine 1995. Edi Galand je izvršio samoubistvo, nakon teških borbi sa mentalnim bolešću. Iza njega su ostale supruga i ćerka. Iste godine javnost saznaje za morbidnu istinu koja se krila iz priča o usvajanju tri dečaka.
Naime, naučno istraživanje koje su vodili doktor Peter Nojbauret i "Centar za razvoj deteta", preko neopstojeće agencije za usvajnja, davao je na usvajanje decu, blizanace i trojke, a doktor je dolazio u kućne posete kako bi pratio razvoj te usvojene dece. Usvojitelji uopšte nisu znali o čemu se radi, već su smatrali ove posete doktora normalnim.