IZBODEN NOŽEM: Šabana '93 napali muslimanski ekstremisti

Nažalost, tog 17. februara 2019. godine sreća nije bila naklonjena pevaču kada je na auto-putu u Bilefeldu, u Nemačkoj, došlo do kobne saobraćajke. Zanimljivo je da je Šaban gotovo tri decenije ranije takođe bio u opasnosti da izgubi život. U Beču, januara 1993. godine, pevača su napali muslimanski ekstremisti, koji su ga pretukli i četiri puta uboli nožem. Tom prilikom, Šaban je uspeo da "utekne smrti", a kako su on i njegova supruga Gordana govorili o ovoj dramatičnoj situaciji, možete pročitati u tekstu "Drugi život Šabana Šaulića", iz februarskog izdanja TV Novosti, koji prenosimo u celosti:

Veruje li Šaban Šaulić u srećnu zvezdu, vile zaštitnice ili Boga - nije poznato. Poznato je, međutim, da su svi oni, zajedno, bili uz njega u noći između 17. i 18. januara, u mračnom haustoru zgrade 101 u bečkoj Kajzer štrase, kada su dvojica još nepoznatih napadača, noževima pokušali da prekrate život, velikom pevaču naše narodne muzike.

Jer, od četiti uboda nožem u telo folk zvezde, dva su bila veoma opasna, ali, srećom, ni jedan mu trajnije nije naudio. A samo pola santimetra (u tami hodnika tako zanemarljivo malo) delilo je Šabana od života i smrti, od zdravlja ili - invalidskih kolica. Zato ima mnogo istine u rečima pevačeve supruge Gordane Šaulić koja danima ponavlja:

- Samo bog je spasao Šabana!

BloombergAdria.com

A taj naručeni napad jednog muslimanskog ekstremiste, Turčina jugoslovenskog porekla, Hulje Zorlua, trebalo je da posluži kao nauk svim jugoslovenskim pevačima, da sa njim nema šale, da ne smeju da pevaju u srpskim kafanama u Beču, da moraju da se zalažu za "muslimansku stvar". Za primer je izabran upravo prvi među pevačima, a kazna je, srećom, ipak bila manja od nameravane. Zato pravda nije mimoišla naručioca napada na Šabana Šaulića i Zorlu je već dobio smeštaj - u bečkom zatvoru.

Kažnjavanje napadača je stvar austrijskog pravosuđa, ali trauma koju je doživeo Šaban Šaulić, pa i njegova porodica - ostaje trajna. Jer, retko ko je u životu bio u situaciji da se suoči sa smrđu, i - preživi to.

- Napad je u stvari bio podao, kukavički, izveden iz potpunog mraka, jer su razbojnici u holu moje zgrade gangsterski zavrnuli sijalicu i napravili zasedu - pomalo nerado vraća film događaja popularni pevač. - I premlaćivanje je bilo divljačko - udarali su me gde stignu, birali najbolnije tačke, koristeći pri tom ruke, čelične štangle, drške revolvera, i konačno - nož.

Završivši prljavi posao, i zaključavši potom ulaz, ostavivši izbodenog pevača na podu hola, napadači su pobegli u bečku noć pred srpsko Bogojavljenje. Ali, ta srećna zvezda, vila zaštitnica, nije dozvolila da se na tako bestijalan način okonča ne samo karijera, nego i život pevača.

- Ni sada ne znam odakle mi tolika snaga da se uspnem dva sprata stepenicama, pronađem telefonski imenik i pozovem pomoć - govori Šaulić. - Valjda je to ona urođena želja za životom, a delom i moja sportska kondicija. Iako sam, po rečima lekara, izgubio više od litar krvi, prisebnost me nije napustila, i to me je spasilo da ne iskrvarim. Naravno, i brza intervencija bečke policije i lekara, koji su stigli za pet minuta.

BloombergAdria.com

A prva pomoć povređenoj jugoslovenskoj folk zvezdi pružena je odmah - u njegovom stanu. Šaulić se našao na podu, oko njega se sjatila gomila zabrinutih ljudi.

- Bili su to najduži trenuci u mom životu - priseća se Šaban. - Video sam samo noge nepoznatih ljudi, ležeći u kuhinji licem okrenut prema podu. Očekivao sam da neko kaže utešne reči, hoću li preživeti. Utom je neko otvorio prozor, odeću su mi izrezali makazama i previli rane. Potom sam prevezen u bolnicu i hitno operisan. Svega sam bio svestan, svega se sećam, svakog detalja iz bečkog urgentnog centra.

I dok je policija u Šaulićevom stanu u Beču obavljala rutinske istražne radnje - uzbuna je nastala u švajcarskom gradu Sen Galenu, gde su se nalazili njegova supruga Gordana i deca Sanela, Ilda i Mihailo.

- Pred zoru je zazvonio telefon, javila se jedna moja prijateljica iz Beograda i rekla da je Šaban izboden u Beču - priča Gordana. - Nije znala detalje, ni težinu povreda. Počela sam da vrištim, deca su se takođe uzbudila. Htela su da odmah, sva, krenu sa mnom u Beč. Ubedila sam ove dve starije da ostanu kod bake, ali Mihailo je samo plakao i tražio da vidi tatu. Morala sam da ga povedem. Koliko sam bila pometena vidi se i iz podatka da mi nije ni na pamet palo da pozovem taksi, nego sam u pet sati ujutro sela na voz i sa uplakanim Mihailom se uputila na aerodrom. Srećom, već u šest sam imala avion i pravo sa aerodroma otišla - u bolnicu.

Naravno, Gordana Šaulić nije verovala pričama bečkih prijatelja da je sa Šabanom sve u redu, da nije opasno povređen. Želela je da se u to  - lično uveri.

- Kad sam ga ugledala u bolničkoj postelji, onako razapetog, sa gomilom kablova i infuzija, sa tom silnom aparaturom, sa izubijanim licem na kome ni oči nisam mogla da razaznam, jednostavno sam se onesvestila - još je uzbuđena Gordana. - Potom sam dva dana ostala uz njegovu postelju, dok, na Šabanov zahtev, nismo napustili bolnicu.

BloombergAdria.com

Šaulići su se prebacili u svoj stan, gde im se pri ruci našao beogradski prijatelj Gile Marjanović, koji je brinuo o nabavkama ali i bezbednosti ozbiljno zastrašene porodice. Odmah su u stanu počeli da zvone telefoni, da se javljaju prijatelji i kolege sa najrazličitijih tačaka zemljine kugle: Stanko i Zlata iz Amerike, Zorica i Kemiš iz Beograda, Mića Ćirković iz Amerike, Snežana Đurišić iz Čikaga. Smenjivali su se pozivi iz Beča, Beograda, Šapca, Holandije, Švajcarske, Nemačke...

- U takvim situacijama čovek shvati koliko u stvari ima prijatelja u životu, i koliko je bedan bio postupak mojih napadača - razmišlja Šaulić. - Istovremeno, Beč mi se jednostavno zgadio, čak i taj luksuzni stan, koji sam plaćao dve hiljade maraka mesečno. Poželeo sam da se vratim kući, u Beograd, i ništa u tome nije moglo da me spreči - ni nagovori prijatelja, ni saveti lekara.

I ko zna koliko će vremena proći dok se Šaban Šaulić opet odluči put Beča. Previše je neprijatnih uspomena koje ga vezuju za grad u kojem je nekada rado boravio. Pakovanje za povratak u Beograd bilo je neubičajeno kratko za takve prilike. Kao da se svima žurilo da što pre krenu iz grada u kojem je Šaulić zamalo izgubio život. Ka Beogradu se krenulo u dva automobila. U jednom su se nalazili Šaban, Gordana i mali Mihailo (đak prvak jedne beogradske osnovne škole), a vozio je Gile Marjanović. U drugom je bio autor ovih redova.

Šaban je ležao na prednjem sedištu, pokušavajući da nađe što ugodniji položaj. Za rane koje su ga pekle, i spolja, i iznutra, u duši. Mihailo, naoružan plastičnim mačem, za slučaj da se napadači opet pojave - čuvao je tatu. Pri tom, naravno, uspevao je da se muva po automobilu i Šauliću, iznenadnim izlivima sinovske ljubavi, nanese katkad neku slatku bol. Dete nije moglo da shvati da tatu ne treba dodirivati.

BloombergAdria.com

Oba vozača gazila su gas do daske, kako bi se što pre dokopali jugloslovenske granice. U svima je tinjao neki loš predosećaj da bi napadači mogli da se vrate, da završe posao, da organizuju nov napad negde usput, u tuđoj zemlji. Utoliko nam je, svima, dražio bio dolazak na jugoslovensko-mađarsku granicu.

- Kada sam ugledao prvo svetlo u Kelebiji, kao da sam se ponovo rodio - iskren je Šaban. - Neverovatan je osećaj snage i punoće koji ponovni susret sa zavičajem pruža ljudima u mojoj situaciji. Za trenutak, ništa me nije bolelo.

Potom je usledio dirljiv susret sa carinicima, graničnom policijom. naravno, i slikanje za uspomenu, i kapa policajca na glavi malog Mihaila. I bezbroj želja za brz oporavak i nove pesme. I, po ko zna koji put, provereno saznanje, da je kod kuće ipak - najbolje. Večernji Beograd je primio u sebe porodicu Šaulić, u njihov topli stan na Terazijama. U sigurnost i mir.

- Rane zaceljuju, izvadili su mi već i konce - priča Šaban. - Sa svakim danom ozdravljenja i oporavka, raste i moja želja da se vratim muzici. To je i prirodno. To moja publika očekuje od mene. Mogu da kažem da, uprkos svemu, volim sve ljude. I bezumni bečki napad na mene, samo mi je još više učvrstio uverenje da je mnogo više dobrih nego loših ljudi. Samo ću se ovih drugih ubuduće - bolje čuvati.

* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj tekst je izašao u "TV Novostima" 3. februara 1993. godine.*