NIŠTA NIJE UKAZIVALO NA KRAJ: Tri godine bez Balaševića

Danas je tri godine od smrti Đorđa Balaševića, poznatijeg kao panonskog mornara, 19. februara je zavladala tišina i neverica u mnogim srcima. 

Ovaj datum će mnogi pamtiti kao veliki gubitak za umetnost. Otišao je jedan pesnik i muzičar čiji stihovi ne mogu da se ponove. 

Đole je poslednje dane proveo u bolničkoj sobi. Bio je zaražen korona virusom. Olivera Balašević, žena koju je voleo ceo život i kojoj je posvetio svoje pesme, koja mu je rodila decu je opisala kako je izgledao njihov poslednji susret.  Prema njenim rečima, ništa nije ukazivalo na kraj. 

BloombergAdria.com

- Obilazeći oko zgrade, naišla sam na jednu poznanicu i pitala sam je zna li otprilike gde je njegova soba i gde je njegov prozor. Rekla mi je da je u prizemlju i odvela me iza. Naravno da smo se videli. Samo mi je pružio ruku i pozdravio me na identičan način, kao da ništa tu nema fatalno. Da nema rastanka. I tako je to naša priča s prozorom. Smatram da je zauvek ostavio jedan prozor preko kojeg komuniciramo i danas. Ja sam mu mahala i pokazivala da bude jak i čvrst. Pozivala ga, kao što je on mene zvao da izađem iz studenskog doma. Za njega bi to sigurno bila neka nova pesma kojom bi rasplakao prvo mene, pa onda i generacije i generacije - ispričala je svojevremeno Olivera tokom gostovanja u jednoj televizijskoj emisiji.

Balašević je ostavio i poslednje pismo u kome je dao instrukcije za porodicu: 

-To je naša stvar o kojoj smo izabrali da ne govorimo, ali mislim da je dobar trenutak da ispričam. Pošto je tata na život gledao s tako puno humora, gde te u jednoj rečenici rasplače, a u drugoj te nasmeje isto do suza, on je pretprošlog novembra, koga smo se svi strašno bojali zbog "Drvene pesme" ("snio sam sanduk, crni, srebrom okovan, novembar, izmaglica i kvartet dragih lica, maleni čun nasred luke pokisle da me u večnost otisne..."), napisao jedno pismo, mejl, svima nama. Bez obzira na to što smo se viđali svaki dan, družili i čuli telefonom, mislim da je pretpostavljao da je ovo nešto bolje što treba da nam ostavi zapisano. I strašno me je nerviralo kad je to napisao, jer je zvučalo kao nešto šta bi svi mi trebalo da radimo kad on više ne bude tu. To nije bio spisak zahteva, jer on nije bio čovek koji je bilo šta zahtevao, to je nešto kao Kiplingova pesma "Ako" - objasnila je Đoletova ćerka Beba.