Izvor:Foto: Privatna arhiva

TROSTRUKI PRVAK U TEKBOLU: Mitro u Srbiju doneo niz medalja

Izvor: S. Rudić

02.03.2024.

14:59

U svetu sporta rodili su se mnogi šampioni. Prvak u novom sportu, koji je spoj fudbala i stonog tenisa, tekbolu jeste Nikola Mitro iz Novog Sada.

Nikola Mitro je trostruki svetski prvak, a njegova ljubav je počela kada je prvi put uzeo loptu u ruke. Dugo godina je radio, da bi dobio niz medalja i priznanja. Zajedno sa svojim sportskim partnerom, Bogdanom Marojevićem učestvuje na brojnim takmičenjima. Mladi sportista je u intervjuu za Nportal otkrio kada je osetio potrebu da se odazove na ovaj životni poziv. 

Kako je počela tvoja priča? 


- Pre svega da se vratimo na neki vidi prošlossti, moj partner Bogdan Marojević i ja smo igrali autentičnu novosadsku igru, koja se zove tenis glavom, koja je nastala na Štrandu.  Pre toga se igrao nožni tenis, Novi Sad je imao kulturu autentičnih igara kraj plaže, još iz perioda 19. i 20. veka. Sredinom 20. veka se počo igrati nožni tenis, od 1985. godine se igra prvenstvo grada tenisa glavom na pesku. Novi  Sad je imao kulturu da se igra po kvartovima, na Limanu, Detelinari, Novom Naselju itd. Odmalena smo počeli da igramo nožni tenis i tenis glavom na našem kvartu na Limanu sa mojim tatom i drugim drugarima. Kasnije smo tu tradiciju preneli na Štrand. Aktivno igramo turnire od svoje četrnaeste godine. Prvi put smo osvojili turnir 2012. godine. Tenis se igrao i na betonu i na pesku, a od 2012. godine osvojili smo svaki turnir. Tako je nastalo naše prvenstvo. Kada je reč o tekbolu, moj partner u ovoj disciplini Bogdan Marojević je video jedan snimak igrača Belgije i Brazila, u danima kad nisu imali mečeve kako igraju tekbol. Zapratio je stranicu na fejsbuku. Videli smo da se organizuje jedan turnir u Budimpešti. Otišli smo bez prevelikih upustava u sport, ali smo osvojili treće mesto. To je bio internacionalni turnir sa  desetak zemalja preko trideset parova.  

BloombergAdria.com

 

U kojoj državi je krenuo da se razvija tekbol?

- Istorija sporta kreće 2013. godine sa projekcijama kako bi trebao   sport da izgleda. Prvi sto i celo formiranje je nastalo u Mađarskoj 2015. godine, odakle je i svetska organizacija. Grade i dalje sport.


- Ovde dolazimo do jedne kontradikcije. Sport je prihvaćen u preko 130 zemalja. U Srbiji ima trostruke svetske prvake. Još uvek nije zvaničan sport. Velika kultura nožnog tenisa i tenisa glavom je prebačena na tekbol. Generalno, U Novom Sadu postoji  neka publika. Nema mnogo igrača, ali postoji publika koja voli i prati sport. Što se tiče publike u svetu, gde god odemo na turnir, ima ljudi koji gledaju i prate iako je nov sport i ne znaju mnogo o njemu. 


 Kako se osećaš kao prvak u ovom sportu?


- Pa dobro, ja sam trostruki svetski prvak u tome u paru sa Bogdanom Marojevićem. To je zaista lep osećaj i volim da predstavljam Srbiju i trudim se da je predstavljam na najbolji mogući način, najviše ovaj grad odakle sam. Nažalost, bez obzira na rezultate, nemamo dovoljnu podršku, podrška je na izuzetno niskom nivou. Zahvalan sam na tome što imamo priliku da već dve godine koristimo prostor Spensa iako ti termini nisu odgovarajući za bavljenje ovim sportom, jer su prepodne termini i ljudi tada rade i ne možemo da zovemo druge da dođu na trening. Ali, nemam ni jednu ružnu reč da kažem o tome. Hvala i Savezu koji nas je podržao kada je reč o Svetskim prvesnstvima. Tokom cele godine imamo veliki broj turnira, ali i veliki broj troškova. Tu  nastaje problem, jer nemamo velikog spozora i plaćamo sve iz svog džepa ne računajući svetska prvenstva. Ne dobijamo stipendiju iako su rezulttati vrhunski spram uslova. Nažalost, ni naš klub na Limanu nije dobio nikakva sredstva ni od pokrajine ni od grada, to su neke stvari na koje ne možemo da utičemo iako naš Novi Sad i Liman imaju istoriju kada je reč o ovom sportu. To boli, navikli smo na to. Ta cela situacija nastaje  sa početka bavljenja našeg sporta 2018. godine i nažalost neke stvari ne možemo da promeninimo. Generalno, uz naše porodce i prijatelje gledamo da napravimo dobre priče da se možemo baviti  ovim sportom naredni period. 


Šta je  bio izazov, kakve uspomene te vežu za prve početke? 

- Prvo prvensto je najlepše koje smo osvojili i njega ću se uvek rado sećati. To je 2018. godine u Remsu. Veže me jako puno lepih uspomena, ali i pod znacima navodnika ružnih uspomena. Ti svi događaji su me nekako ojačali i poboljšali mi karakter. Nemam favorite među turnirima gde mi je bilo najlepše. Zahvaljujući ovom sportu dobio sam nešto što mi druga dešavanja ne bi donela, a to je upoznavanje drugih kultura i načina života i kako se drugi ljudi ophode jedni prema drugima. Završio sam sociologiju na Filzofskom fakultetu u Novom Sadu. Prosto se te razlike osete u svetu i to mi je najveći utisak u ovom mom bavljenju sportom, što sam nadogradio moje strano, a što mi je pomoglo da se izgradim kao ličnost. 

Koje su to osobine koje usvojio prilikom treniranja tekbola? 


- Pre svega da imam razumevanja i da postanem otvoreniji, počeo sam da prihvatam neke stvari koje čine normalnost naših života i oplemenjuju nas u svakom smislu te reči. Drugo, prosto sam usvojio postojanje različitosti između ljudi kako ljudi shvataju određenosti sporta i da nisu svi kao mi. Vrednuju se neke druge vrdnosti koje nisu usko vezane za sport i nemaju tendeciju da postanu toliko egoistični. 


Šta te privuklo prema tekbolu, otkud to posle završene sociologije? 


- To se tako namestilo.Ja sam igrao dvadeset godina tenis glavom i prešli smo Bogdan i ja na tekbol koji je sličan sport samo se igra na zakrivljenom stolu. Jedan se igra na zemlji ili betonu, a tekbol se igra na zakrivljenom stolu. Ali generalno, sličan je sport, slični su fudbalski elementi. Naši dobri rezultati su me gurnuli da se bavim tekbolom. 

BloombergAdria.com

 

Koliko si medalja ovojio na samom početku? 


- Na prvom turniru na kom smo učestvovali smo bili treći, na drugom turniru smo postali svetski prvaci. Bilo je 60 nacija koji su tada već igrali tri četri godine, tako da smo mi u suštini izuzetno talentovani. Počeli smo da se bavimo baš rano. Svi su znali ko je Ronaldinjo, i ko ne prati sporti sport zna ko je. Poznanstvo sa tim nas je nadahnulo da se upustimo u sve to. Osvojili smo oko dvadesetak turnira ukupno i jo gomilu srebrnih i bronzanih medalja. Omiljeni turnir je svakako prvo prvenstvo i jedan turnir u Portugalu, ostao je u sećanju kao i prvi turnir kad sam bio na američkom kontinentu u Los Anđelosu. 


Šta planiraš u narednom periodu? 


- Spremamo se za sledeću sezonu. Svake godine se početkom godine se surećemo sa novim izazovima. Guramo Sizifov kamen uz brdo. Početkom godine kreće se u potražnju za sponzorima i sl. Plan je da se spremimo za prvi turnir u martu. Jedva čekamo da se pripremimo za sve što nam predstoji.  

Kako vidiš sport u budućnosti, ima li šansu da bude na Olimpijadi? 


- Bio je u užem izboru za Olimpijske izbore Los Anđelosu 2028 godine. Nažalost, nije prošao. Neki plan je da to bude 2032. u Brizbejnu, da li ćemo mi igrati, to ne mogu da znam.  Iako ovaj sport igraju na vrhunskom nivou u četrdesetim godinama. To su stvari na koje ne možemo da utičemo. Sport ima šansu da završi u Olimpijadi u Brizbejnu. Ušao je na kontineenatlinm olimpijskim igrama, Tako je bilo u Aziji, tako je bilo u Afričkim, sledeće godine će biti u Južnoj Americi. Sport polako raste, ne može kao neki sport koji postoji sto godnina. Kada je reč o Srbiji, koliko god Savez igrao glavnu ulogu u tome, tu bi moralo da postoji jasan plan grada ili države, Pokrajine, taj sport može da donese Srbiji medalje u budućnosti. Može da donese talentovane igrače, ali nažalost današnjoj omladini ako ne pružite sve na tacni, neće želeti da se trude. Sport je dosta napredavao, a oni bi morali da rade. Morala bi da postoje stručna lica i plan finansija kako to sprovesti u delo. Ovo pitanje nije za mene, već za ljude koji se bave kulturom sporta. Zašto bi se iko odricao medalja, Srbija je predstavljena na najvećem mogućem nivou. Ne treba puno ulaganja kao u fudbalu, košarci i nekim drugim sportovima. Konkurencija postaje sve veća i veća, mora da se uradi mnogo stvari da bi došlo do promena. Nisam siguran koliko ljudi kod nas razmišljaju godinama unapred.  Mi smo godinama radili, od pete godine smo igrali nožni tenis, onda smo radili 20 godina, da bismo napravili ovo što imamo sada. To nije došlo, što je neko pucnuo prstima, mi smo radili i radili, družili se i igrali fudbal. Kalili smo se na ulici, gradili karakter , a to današnja deca nemaju. 

BloombergAdria.com

 


Da li misliš da bi svojim uspesima, pojavom mogao da doprineseš u razvoju sporta? 


- Ne znam da li možemo lično ja i  Bogdan, moj partner, ali generalno, prošle godine smo dobily nagradu od grada Novog Sada, plaketu. Sportski Savez ne može da dodeli nama bilo kakvu nagradu, jer mi nismo sport  u okviru zakona. Na evropskim olimpijskim igrama smo uzeli srebrnu medalju, bili smo četvrti na svetskom prvenstvu a sad su nas prosto zaboravili. Meni je to jasan dokaz u očima koliko truda ulažemo. Pričamo o tome dan ukažu poverenje i čast što smo predstaljali Srbiju. Ne pominjem Savez sam, već nadležnu stranu koja je za to zadužena.