DONJECK NEKADA BIO SLAVENOSRBIJA: Otkud Srbi u Donbasu?

Osmansko prodiranje na Balkan izazvalo je velika migraciona kretanja srpskog naroda severno od Save i Dunava. U Habsburškoj monarhiji Srbi su u 16. veku stekli poseban status - vojnika graničara. Kako bi odbranila svoje teritorije habsburška vlast ciljano je organizovala i naseljavala Srbe u pogranična područja koja su zbirno nazvana - Vojna Krajina. Ta područja prostirala su se u periodu od 16. do 18. veka od Like i Korduna do Banata.

Bečki dvor je u novopridošlim Srbima video nove graničare te su oni upućivani da se nasele u širem pojasu austro-turske granice. Drugim rečima, njihov dolazak na tlo Austrijskog carstva posmatran je kao pojava koja se nije mogla izbeći, ali koja se, zauzvrat, i te kako mogla dobro iskoristiti u smislu dodatnog ojačavanja svojevrsne odbrambene tampon-zone na austro-turskoj granici.

Položaj novopridošlih Srba podrazumevao je njihovo postepeno i tegobno uključivanje u državnopravni sistem Austrijskog carstva, kao i preuzimanje svih onih obaveza, najčešće vojnoodbrambenih, kako bi osigurali mogućnost da se dugoročno nastane na tim područjima.

U istorijskom pamćenju srpskog naroda najpoznatije seobe bile su ona iz 1690. godine kada je pod vođstvom pećkog patrijarha Arsenija III Čarnojevića, kada grupa od oko 30.000 Srba naselila prostor današnje Vojvodine. U istoriografiji poznata je kao Velika seoba Srba. Druga seoba dogodila se 1740. godine pod vođstvom patrijarha Arsenije IV Jovanovića.

Iako je glavni pravac migracionih kretanja bio usmeren ka teritorijama Habsburške monarhije, nacionalna istorija pamti i slučajeve migracija na istok, i to u Ukrajinu, tada pograničnu zemlju velikog Ruskog carstva. 

Za razliku od ranijih seoba, odlazak Srba graničara u carsku Rusiju nije imao masovan karakter i do njega je došlo dosta kasnije. 

Dogodilo se to u prvoj polovini 18. veka kada je Osmansko carstvo pod pritiskom vojnih uspeha Habsburške monarhije počelo da stagnira, pa je i samim tim položaj Srba u tadašnjoj vojnoj krajini počeo da slabi.

Srpski oficiri u austrijskoj vojsci, nezadovoljni tretmanom u vojsci i obavezana koje su austrijske vlasti počele da nameću na području vojnih regimenti, odlučili su da potraže bolje uslove.

Najzaslužniji za formiranje druge srpske naseljeničke oblasti u Rusiji bili su potpukovnik austrijski Jovan Šević i pukovnik husarski Rajko Preradović.

Jovan Šević borio se za opstanak vojnih krajina u Banatu i Bačkoj. Kada je postalo jasno da će bečki dvor definitivno razvojačiti (ukinuti) vojne oblasti i integrisati ih u civilni sistem, Šević je odlučio da emigrira u Rusiju. Razvojačenjem vojne krajine Srbi su izgubili vojničke privilegije i postali obični podanici carstva sa svim finansijsko-ekonomskim obavezama prema civilnim vlastima.

Nakon dugo peripetija sa austrijskim vlastima oko izdavanja pasoša i dopuštenja da odputuje u Rusiju, najzad se novembra 1750. godine obreo u Petrogradu. Šević je bio jedan od prvih visokih oficira koji je  napustio Habzburšku monarhiju i prešao u Rusiju, i time otvorio vrata za talas migracija Srba u tu zemlju. Stupio je u kontakt sa carskim dvorom u Petrogradu gde mu je obećan čin generala i odobrenje da se sa saborcima nastani u Rusiji. Postepeno je prodao svu svoju imovinu i tajno ubeđivao druge oficire da mu se pridruže.

U zamenu za preko potrebnu vojnu podršku, Jelisveta I je obećala muškarcima "plodnu zemlju“. Napadi krimskih Tatara protiv ukrajinskih Kozaka već su pomogli da se Rusija gurne u razorni rat sa Turskom, koji je trajao od 1735. do 1739. godine.

Septembra 1752. godine Šević je sa svojom grupom Srba iseljenika stigao u Rusiju. Kijev je bilo glavno kolonizaciono prijemno mesto za dobijanje vojnog rasporeda i kolonizacionog prava. NJih su u Kijevu uputili kod Horvata u Novu Srbiju, a što je smetalo Ševiću. Krajem februara i početkom marta 1753. godine Senat je odlučio posle razmatranja, da ovi Srbi zaposednu Ukrajinsku liniju (granični lanac) i izvrše naseljavanje na prostoru između reka Bahmut i Luganj. Planirano je da se tu nastani 3.000-5.000 vojnika, po ugledu na Novu Srbiju. Preradović i Šević su postali ruski generali.

Dekretom Senata 1753. godine osnovana je Slavo-Srbija. Država je tražila pravoslavne vojnike za službu u mobilnim vojnim jedinicama koji bi mogli da obezbede prekograničnu odbranu južnih stepa, obezbede i prošire ruski pristup Crnom moru i izgrade mrežu pograničnih utvrđenja.

Postojala su dva odvojena pogranična područja u koja su slati Srbi i drugi balkanski doseljenici. Prvo, osnovano 1752. godine, nazvano je Nova Srbija. Većina teritorije se nalazila u današnjoj Kirovogradskoj oblasti u Ukrajini. U pomenutim oblastima tih godina naselilo se par hiljada Srba.

Administrativni centar tzv. "Slavjanoserbije" je bio Bahmut (od 1924. Artemivsk). "Slavenoserbija" je, kao administrativna jedinica, na isti način kao i "Nova Srbija" izgubila svoj status, ali su se tragovi ugradili u samo ime ovog okruga.

Ševićev srpski puk iz Slavjanoserbije, je 1764. godine brojao samo 1262 graničara. Carske vlasti su tada oba spojila u jedinstveni, Bahmutski husarski puk sa sedištem štaba u Bahmutu. Carskim ukazom 1764. godine Slavjanoserbija je sa utvrđenom "Ukrajinskom linijom" nazvana Ekatarinska provincija novorosijske gubernije. Ista srpska vojnička teritorija je 1775. godine dodata Azovskoj guberniji.

Tragovi srpskog identiteta

O postojanju Srba na prostorima Luganske i Donjecke oblasti svedoče i brojni toponimi srpskog porekla koji su se do danas zadržali u tim sredinama. 

Srpski doseljenici su u značajnom broju počeli da podižu svoje naseobine, a davali su im imena svojih rodnih mesta te se danas u srcu Ukrajine nalaze varoši Pančevo, Smederevo, Zemun, Varaždin, Vukovar, Bečej, Sentomaš, Čongrad, Sombor, Turija, Mošorin, Beška i mnogih drugih.

Pored toponima, veoma često se može naići i na prezimena kao što su Horvat, Vujić, Miloradović, Stratimirović, Udovički, Avramov, Stepanov... Naravno, nakon administrativnog gašenja oblasti, a usled nepobitne kulturološke i etimološke srodnosti, došlo je do brze asimilacije.

Vesti o Srbima koji su se odselili u Rusiju pedesetih godina 18. veka bilo je i vek kasnije, u vreme priprema za obeležavanje stogodišnjice dolaska Srba iz zavičaja u ukrajinske stepe. O tome dragocene podatke daje pismo oficira u penziji Pavla Arsenijevića iz Jelisavetgrada, upućeno patrijarhu Rajačiću 1852. godine. U njemu Arsenijević pominje potomke znamenitih Srba koji su živeli na bivšem području Nove Serbije i Slavjanoserbije.  Ostalo je zapisano da je kao jedini preostali Srbin u nekadašnjoj Slavjanoserbiji 1837. godine živeo izvesni stogodišnjak, poručnik Milutinov.