Izvor:Foto: ATA images
BULAT O DETINJSTVU: Bio sam odbačen, upoznao nemaštinu
02.12.2021.
08:41
POPULARNI pevač narodne muzike Marko Bulat deo svog detinjstva proveo je u Sloveniji, a posle toga se doselio u Beograd gde je nastavio svoje školovanje i otpočeo muzičku karijeru. Još kao dete iskusio je kako izgleda biti odbačen, drugačiji od drugih, a upoznao je i siromaštvo.
U velikoj ispovesti pevač je otkrio kako se igrao sa drugarima iz kraja, kao i za čime žali i šta nikada nije imao.
- Imao sam bezbrižno detinjstvo. Bilo je puno igranja - "tapke", "klikeri", igrali smo rata, "lozinke", "janjine", "zube", "viktorije". Kada smo porasli sa kartama smo igrali "lore", "mau, mau". "Riziko" smo pravili od gumica. Morao si da budeš maštovit, nije bilo toliko igračaka. Moje odrastanje je bilo napolju i kad je leto i kad je zima. Sankanje, grudvanje... - priseća se pevač i otkriva za čim žali iz detinjstva:
BloombergAdria.com
- Nisam imao u životu sve što sam poželeo. Evo, bicikl nikada nisam imao. Burazer je imao bicikl i onda mene roditelji motivišu, kažu mi: "Hajde, ti budi odličan i kupićemo ti bicikl", a ja se mislim u sebi: "Nikad ti bicikl nećeš da imaš". Govorio sam često bratu: "Daj krug, da vozim malo". Loptu pravu nikada nisam imao, a ko god je imao tu kožnu loptu, i izneo je napolje, onda nam kaže:"E, nemoj jako da šutiraš." Takvo je vreme bilo, nije bilo novca ni za loptu. Neko je doneo iz inostranstva. Bila je ona specijalka, kada te neko napuca, sve te peče. To detinjstvo je bilo šou.
Marko objašnjava da mnogo toga nije dobio u trenutku kada je tražio, a kako kaže zbog toga je i naučio da poštuje sve što su mu roditelji pružili.
- Ranije je postojalo veliko poštovanje, danas niko ne poštuje nikoga, što je tragično. Škole nisu vaspitno obrazovne ustanove, već samo obrazovne ustanove. Učitelj više ne može da vaspita tvoje dete, da mu zavrne uši, zuluf, jer si bio nevaspitan i bezobrazan - priča pevač koji ne krije da je i sam bio pomalo nevaljao:
- Bio sam i više nego nestašan klinac. Završio sam i nekoliko puta u ćošku. Bio sam prvi ili drugi razred, tada sam pohađao školu u Sloveniji. Bila je velika tabla i još jedna iz dva dela. Gledao sam neki film sa Brus Lijem i tada sam, kao maj geri, skočio i tabla je pala. Pokušavao sam da vratim tablu na mesto, niko nije hteo da mi pomogne. To je bilo veliko razočaranje za mene kao dete, što mi je kasnije pomoglo u životu da shvatim kakvi su ljudi. Došla je učiteljica i pita nas ko je ovo uradio, ja sam rekao da sam to bio ja. Nisam hteo da se vratim na svoje mesto, ostao sam tu da odslužim kaznu, bio sam ljut na sve koji nisu hteli da mi pomognu - priča Bulat sa setom u glasu ne krijući da je kao mali osećao da nije poželjan u društvu.
- Da, bio sam odbačen od strane društva, to mi se isto desilo u Sloveniji. Tada sam imao pet godina. Pita vaspitačica čega bismo se igrali, a deca kao deca, svi kažemo "rata". Ona dalje pita: "Ko će da bude partizanovac?", Marko Bulat diže ruku, niko drugi nije hteo. Ko hoće da bude Nemac, svi dižu ruke. I ja opet u sebi gledam - ovo su sve moji neprijatelji.