Izvor:Foto: ATA images

BIO VOJNIK BROJ JEDAN: Miliju bio na nivou oficira

Izvor: Nportal

24.03.2024.

10:35

POZNATI kompozitor Aleksandar Milić Mili rođen je u Osijeku, a kada je počeo rat našle su ga prave životne teskobe.

Aleksandar je popularan na domaćoj sceni nekoliko fodina, a uprkos tome je uspeo da sačuva neke pojedinosti iz života. Nikada nije govorio o svojoj porodici i mestu rođenja, svemu što je prošao kroz rat. 

Milijeve pesme obeležile su mnoge generacije, a veruje se da će tek nastati veliki hitovi. O njegovom životu bi tek mogao da se se snimi film. On je bio u vojsci, imao je problem sa autoritetom, a onda je postavljen za najboljeg vojnika: 

- Period vojske je bio totalni šou. Ja sam u vojsku u Požegu otišao kao vozač 1988. godine. Tamo sam imao problem sa potcenjivanjem, a imam ga i dan-danas. Vojska je tada bila takva, ako dobiješ desetara kome nisi bio omiljen, nisi imao skoro nikakva prava. Ja sam se potukao sa desetarom već nakon dve nedelje i od tada sam po kazni čistio WC do kraja obuke. Tata mi je kasnije sredio da dođem u Generalštab u Beogradu, ali me je pozvao komandant, pukovnik Stanko Rančić, i rekao mi da sutra idem u prekomandu na albansku granicu. Tad mi je pokazao papir sa obuke, koji je bio katastrofa - iz marksizma sam imao keca, vladanje neprikladno. Objasnio mi je da takav vojnik ne može da bude u Generalštabu. Tada se dogodila jedna neverovatna stvar, Rančiću nije bilo jasno kako to da mi je otac neuropsihijatar, a moje karakteristike su maltene kao da sam totalno lud. On je tada pozvao mog tatu i rekao mu: "Profesore, vaš sin je ovde, ali su mu napisali užasne karakteristike i mi ne smemo da zadržimo takvog vojnika ovde. Pročitao sam da ste neuropsihijatar, šta vi mislite o tome"? Moj tata mu je odgovorio: "Ne znam, bio je koliko-toliko normalan kad je otišao od kuće".

Kompozitor nije znao zašto ga je komadant posle posete jednom klibu zvao da dođe sutradan. Kada mu je rekao, ostao je u šoku: 

- Dok su oni razgovarali, ja sam otišao dalje i vidim da na jednom mestu piše "Vojnički klub", a pored stoji poziv za audiciju za orkestar. Ja onako tužan, jer ionako idem sutra negde na albansku granicu, otvorim i uđem tamo. Unutra prelep klub, to je bilo na Dedinju. Vidim tamo bend, ja im se predstavim, kažem im da pišem pesme, pitali su me da li znam da pevam. Ja kažem da znam i onako tužan počnem da im pevam pesmu od "Đavola". Bend je tad počeo da svira i usred toga, vidim svi se zaledili, niko ne gleda u mene, a ja u zanosu, tuga izvire iz mene. Tada se okrećem i komandant Rančić stoji iza mene. Mislio sam da će da me strelja, bio je vrlo autoritativan, crn sa plavim očima i dubokim glasom. Rekao mi je: "Jesam li ja tebi rekao da se spremaš, da sutra ideš u prekomandu?!" Objasnio sam da sam došao da vidim klub i da ću sad da idem da se spremam. Tada mi je rekao da dođem sutra u sedam sati u njegovu kancelariju. Tu noć sam probdeo i ujutru sam odmah otišao kod njega. Imao sam problem s autoritetima i mnoge druge stvari, koje su mi vraćale činove unazad, bio sam toga svestan. Samo mi je rekao: "Ja u takve ljude najviše verujem, ti od danas postaješ šef svih ćata u Generalštabu, imaćeš dva meseca obuku". Ja tada postajem u Generalštabu vojnik broj jedan: kod mene su dokumenti oficira, zimnice, ja im dajem odsustva, od tada sam imao vojni rok godinu dana kakav se samo poželeti može. Bio sam na nivou oficira, svi oficiri su kod mene dolazili u kancelariju.

Posle rata nastaje pravi životni preokret, ali kompozitor nastavlja da se bori: 

- Kada je krenuo taj nesrećni rat, to je bila prva velika tragedija u mom životu. Taj nacionalizam, eskalacija sukoba i podela naroda ko kome pripada, za mene je to bio totalni poraz - i moj lični i svega onoga što sam naučio, video i znao. To je krenulo iz Hrvatske, pa sam ja prešao u Sarajevo, pa se to desilo i tamo, i ceo taj rat i sve to sam jako teško podneo. Iz Sarajeva sam došao u Beograd, bukvalno bez ičega. Moja porodica nije imala apsolutno ništa. U taj naš stan je ušao lokalni političar Branimir Glavaš, ali kad su takve stvari u pitanju, moraš gledati napred, gledanje unazad te samo sprečava u napredovanju. Nikad se nismo sudili s njim, nije bilo potrebe. Tamo je sad neki drugi vlasnik, koliko znam. Taj stan gde smo živeli bio je najpre zapaljen, tu su nam nestale sve naše porodične uspomene, zato nemam fotografije iz detinjstva, sve je nestalo. Posle smo to sanirali, a onda su moji roditelji otišli za Beograd, da tata poseti mog strica. Ja sam bio tada u Sarajevu, a Ivan u Italiji. Tada situacija u Osijeku eskalira, bilo je mrtvih, rekli su im da više nije bezbedno da se tamo vraćaju. Oni ostaju u Beogradu, sa tom garderobom koju su poneli za dva dana, evo, ceo budući život. Tata je počeo da radi, odmah je našao posao. Kasnije ga je pozvala Vlada Zimbabvea da vodi kliniku u Africi i oni odlaze deset godina u Afriku, gde sam ja išao stalno kad je ovde počinjala jesen i zima, a tamo proleće i leto. Mi smo tada mogli sebi da priuštimo jedino kuću u Rušnju, 30 kilometara od Beograda, a ja sam prešao kad sam bio u gradu, kod moje sestre Milice. Imala je mali stan, spavao sam pored neke peći. Imao sam i gitaru sa tri žice, dve godine sam sve hitove na njoj komponovao i nisam hteo da je menjam.

Da nesreća bude još veća, Miliju su otkrili malignu bolest: 

-Onako sam samcit u Beogradu, a imao sam sve u životu i to sam izgubio zbog rata, mislio sam da od toga nema ništa gore. Sve me je to jako potreslo, mada se to na meni nije videlo. I kad sam pomislio da nema ništa gore od toga, meni su dijagnostikovali malignu bolest. Ja 1992. celu tu godinu dana provodim u borbi sa bolešću, četiri-pet puta sam kolabirao, bilo je pitanje da li ću preživeti iako sam ceo život bio sportista, gimnastičar. Valjda je ta promena psihološki uticala na mene. To je za nas bilo strašno, u toj najgoroj situaciji u kojoj smo se našli, dešava se nešto još sto puta gore. Makar smo dotad svi bili živi i zdravi, a sad nema ni toga. Moji roditelji su tu odigrali veliku ulogu, ne pokazujući strah, gledali su na sve pozitivno i na kraju se tako i desilo. Inače, dok sam još bio na hemioterapijama, završavao sam i godinu fakulteta. Sa oteklim rukama i braunilama išao sam na fakultet, a kada sam ozdravio otišao sam za Prag da studiram, gde sam diplomirao biznis administraciju - odsek marketing. U Pragu sam imao toliko novca da mogu da preživim 25 dana. Snalazio sam se kako sam znao, svašta sam radio, i dobro i loše, da bih preživeo. Kad više nisam imao za studentski dom, koji je bio užasan, upoznao sam se s jednim drugom Grkom, koji je studirao medicinu, on me je primio u svoj stan. Nisam imao para ni da produžim vizu, kako bih završio diplomski rad. Imao sam 12 maraka u džepu i bio sam mrtav gladan. Postojale su dve opcije: da odem da jedem i sednem na voz za Beograd ili da odem u "Atrijum", najlepši hotel u Evropi i da naručim sebi konjak i da uživam. To sam i uradio, u Beograd kad sam stigao vozom, samo što se nisam onesvestio od gladi, cuclao sam jaknu ostatak puta.

(Kurir)

BONUS VIDEO: 

#Aleksandar Milić Mili #vojska Aleksandar Milić Mili #kompozitor Aleksandar Milić Mili #VIP #rat Osijek Aleksandar Milić Mili #pevač Aleksandar Milić Mili